ŽUTA ŠTAMPA

Zašto se kaže ŽUTA ŠTAMPA

Izrazom žuta štampa označava se u nas, a i drugde
po svetu (u engleskom, ruskom i mnogim drugim
evropskim jezicima), određena vrsta dnevnih i
periodičnih listova. To su oni ,,jeftini“, „petparački“,
„bulevarski“, „tračerski“, „revolveraški“ ili „pištoljlistovi“ koji donose senzacionalne i neproverene vesti,
služeći se svim sredstvima da privuku i zadrže
interesovanje šireg kruga čitalaca.
„Žutu štampu“ svi čitamo – redovno, ili bar
povremeno. Mnogima, međutim, nije jasno – kad znaju
njen sadržaj i nivo – zašto se takva štampa naziva žutom,
a ne plavom, zelenom, ili, što bi joj najbolje pristajalo –
šarenom.
Da bi se objasnilo poreklo ovoga izraza, treba malo
zaviriti u istoriju štampe, posebno američke, poslednjih
decenija XIX stoleća. Bio je to najburniji period u
razvoju američkog novinarstva. Protekao je u
nemilosrdnoj borbi dve moćne novinarske kuće –
Pulicerove i Herstove. Od početka osamdesetih (tačnije,
od 1883) do sredine devedesetih (1895) na njujorškom
tržištu informacija neprikosnoveno je gospodario Džozef
Pulicer (Joseph Pulitzer,1847-1911), jedan od začetnika
masovne bulevarske štampe, kasnije osnivač novinarske
škole na Univerzitetu Kolumbija (Columbia University) i
poznate nagrade za dela iz američke istorije, poezije,
drame, romana, muzike i novinarstva, koja i danas nosi
njegovo ime. Od tri Pulicerova lista najveći tiraž imao je
nedeljni dodatak u boji lista Njujorški svet (New York
World) pod naslovom Sunday World, koji je štampan u 600.000 primeraka. Tu su radili tadašnji najbolji
američki novinari i ilustratori, među njima i umetnikgrafičar Ričard Autkolt (Richard Outcault). On je 1895.
privukao veliki broj čitalaca komičnim stripom čiji je
glavni junak bio kosooki dečak u žutoj majici. Autkoltov
strip imao je često frivolan (isprazan i neukusan) sadržaj,
ali se sviđao šarolikoj publici, uglavnom niskog nivoa
obrazovanja. I upravo te godine pojavio se u Njujorku
još jedan ambiciozni izdavač novina – Viljem Herst
(William Randolph Herst 1863-1951). Spretan i
poslovan, nabavio je najmodernije mašine za štampanje
u boji, a onda je dvostruko većim platama preveo u svoj
list Njujorške novine (New York Journal) najbolje
Pulicerove žurnaliste i ilustratore, pa i samog Autkolta.
Oslobođeni potpuno respekta prema istini, držeći se
devize: „Ako nema senzacije, treba je izmisliti“, oni su
za novog gazdu pisali golicave priče, uzbudljive
reportaže i senzacionalne vesti, crtali stripove i
karikature. U taj se list, zajedno s Autkoltom, preselio i
„žuti dečak“ („Yellow Kid“), pa je oko toga izbio veliki
rat između dva novinska magnata. Padali su niski udarci
i s jedne i s druge strane, a u sukobljenim novinama nisu
se birala sredstva da se pridobije ili preotme što veći broj
čitalaca. „Žutog dečaka“ kod Hersta crtao je Autkolt, a
kod Pulicera novi ilustrator, jedan takođe poznat
njujorški slikar i karikaturista. Zbog rata oko „Žutog
dečaka“ i dodvoravanja najnižem ukusu čitalaca u toj
borbi, čime je snižavan ugled i jedne i druge kuće,
redaktor Njujork Presa (New York Press) Ervin
Vordmen (Erwin Wordman) objavio je u svojim
novinama 1896. godine oštar komentar, u kome je oba
konkurentska lista nazvao podrugljivo „žutom štampom“. Od tada, evo već više od stotinu godina, taj
izraz živi u novinarskoj terminologiji širom sveta,
označavajući jeftinu, bulevarsku, senzacionalističku
štampu, novine u kojima ima više boje i istaknutih
krupnih naslova nego teksta, više izmišljotina i afera
nego pravih, istinitih informacija. U vreme nastanka
izraza „žuta štampa“, takva je orijentacija, pored ostalog,
doprinela da na američkom informativnom prostoru
prevlada konzervativni Herst, koji je kasnije stvorio
čitavu novinsku imperiju, dok je šesnaest godina stariji,
ali i odmereniji, Pulicer gubio bitku. Umro je 1911, a
njegov koncern se gasi desetak godina iza toga (nakon
Prvog svetskog rata).
U vezi sa „žutom štampom“ ima još jedna
zanimljivost koju vredi zabeležiti. „Žuti dečak“, po
kome je nastao i taj izraz, ispao je sasvim slučajno žut.
To je, naime, bila jedina boja, koja se, pored već četiri
postojeće, mogla dobiti na mašini za bojenu štampu koju
je tada nabavio Pulicer. Da je štamparska tehnika bila
razvijenija, možda bi se umesto „Žutog“ pojavio „Šareni
dečak“, pa bismo onda danas umesto „žute“ imali
„šarenu štampu“. To, međutim, ne bi ništa menjalo na
stvari – njen sadržaj bio bi isti.