ŽRTVENI JARAC

Zašto se kaže ŽRTVENI JARAC

Kod starih Jevreja postojao je, prema Bibliji,
poseban obred posvećen iskupljenju grehova jevrejskog
naroda. On se izvodio jednom godišnje, na dan
oslobođenja od greha, po ustaljenom ceremonijalu.
Na mesto obreda dovodili su živoga jarca. Zatim
bi, pred iskupljenim narodom, uz ritualne reči,
prvosveštenik stavljao obe ruke na jarčevu glavu i time
simbolično prenosio na njega grehove celoga naroda.
Nakon toga bi ga izgonili u pustinju da tamo skapa od
gladi i žeđi – zajedno s ponesenim gresima. Tako je
nesretni jarac, ni kriv ni dužan, iskupljivao tuđe,
kolektivne grehove. On je, zapravo, bio žrtvovan da bi se
drugi oslobodili od grehova za počinjena nedela i
nepravde koje su u toku godine nanosili bližnjima.
Drevni jevrejski ritual žrtvovanja jarca radi
iskupljivanja kolektivnih grehova odavno već ne postoji.
Ali među ljudima i dalje postoji običaj da se zajednička
krivica, za neuspeh u nekom poduhvatu i sl., svali samo
na jednog člana kolektiva. Taj se, onda, naziva žrtvenim
jarcem.
Pošto je takva praksa u životu veoma česta, u
jeziku je nastao i ustaljen izraz žrtveni jarac, sa
značenjem: „onaj na koga se baca sva krivica“ ili,
tačnije: „čovek na koga se svaljuje tuđa krivica, koji,
dakle, iako nevin, snosi odgovornost i ispašta za druge“.
U nas, pa i u svetu, nije retka pojava da se, kako je
već rečeno, kolektivna krivica svaljuje na leđa jednog
čoveka. Kad u fudbalu, na primer, počnemo trpeti teške
poraze, mora se naći neko ko će poneti krivicu za takvo
stanje. (Svojevremeno „žrtveni jarac“ našeg fudbala bio
je istaknuti sportski stručnjak i trener dr Aleksandar
Obradović. Bar tako su pisale ondašnje novine.) Kad
nekom preduzeću ne ide, kad dođe u krizu i nađe se pred
stečajem, onda za „žrtvenog jarca“ obično proglase, koga
bi drugog nego – direktora. Kad neki politički pokret
doživi krah, opet se mora naći „žrtveni jarac“. I tako
redom. Svugde se izlaz traži u svaljivanju krivice na
pojedinca, koji je najčešće najmanje kriv, da bi drugi
ostali čisti. Nije, onda, ni čudno što u novinama čitamo
karakteristične naslove: U traganju za žrtvenim jarcem. –
Strategija žrtvenog jarca. – Nije izlaz u žrtvenom jarcu. –
i sl.
U vezi s izrazom žrtveni jarac može se postaviti i
pitanje zašto je među svim životinjama za žrtvu izabran
upravo jarac, zašto se baš na njega prenose ljudski gresi.
Odgovor na to pitanje može se naći u mitologiji
mnogih naroda, pa tako i u našoj. Po narodnim
verovanjima u nas, jarac je postao od đavola. Zato se u
narodnim pričama đavo najčešće i pretvara u jarca. Osim
toga, jarac je oličenje i drugih zala: raskalašenosti,
razbludnosti i sl. Otuda su i satiri u starogrčkoj mitologiji
prikazivani kao kozonogi i dlakavi demoni, koji su čak i
oblikom ušiju podsećali na jarca. Jarac je, dakle, sam po
sebi grešan, pa je onda najlakše bilo na njega preneti
tuđe grehove.
U našem jeziku postoji i izraz grešni jarac, koji se
često upotrebljava u značenju što ga ima i žrtveni jarac.
U Matešićevom „Frazeološkom rječniku“, na primer,
navodi se samo Grešni jarac, dok izraz žrtveni jarac nije
ni zabeležen. Grešni jarac potvrđuje se sa dva
karakteristična primera:
Uvjeren sam, naime, daje izjava… u sadašnjem
političkom trenutku, pronašla grešnog jarca, naprtivši
mu grijehe cjelokupne kulturne politike u prethodnom
razdoblju. – T. 1966.
…ona (poljoprivreda) je „grešni jarac“ naše
ekonomike jer visokim cijenama svojim proizvodima
podiže troškove života, izaziva inflaciju, ruši naš životni
standard. -VUS1976.
Ipak, mnogi razlikuju izraze Grešni jarac – „ onaj
koji je grešan, pun grehova“, i žrtveni jarac – „onaj na
koga se prenose tuđi grehovi“.