UĆI NA MALA VRATA

Zašto se kaže UĆI NA MALA VRATA

Po logici stvari, moglo bi se reći da je teže ući na
mala nego na velika vrata. Jer, mala su vrata tesna, uska,
a velika široka. U jeziku, međutim, pa i u životu, nije
tako; upravo je obrnuto: lakše se ulazi na mala nego na
velika vrata. Kako to?
Pa, evo, ovako. Redovnim putem, po zakonu,
preko zvaničnih konkursa, naš čovek – ukoliko nije
izuzetnih kvaliteta, a ponekad i uprkos tome – teško
može postići željeni cilj, ili ostvariti neko svoje pravo
(pravo na rad, na primer). Zato on pokušava da to
postigne zaobilazno, neredovnim putem, protekcijom ili
„štelom“, nastoji da se nekako provuče na mala vrata.
Koliko su „mala vrata“ u nas česta pojava,
pokazuju brojni napisi u štampi. Ne prođe gotovo
nijedan dan a da u novinama ne osvane neki krupan
naslov, kao što su ovi:
Do posla na „mala vrata “. – Pripravnici na mala
vrata. – Funkcionerske zarade na mala vrata. – U Evropu
na mala vrata. – Veće cene na „mala vrata“, pa čak i – U
penziju na mala vrata!?
Ljudi, eto, ulaze na mala vrata, a ona uđoše u
humor i literaturu. Evo dve šale na tu temu:
„Pošto je video da mnogi pisci ulaze u antologije
na mala vrata, Dobrica Erić je počeo da drži dijetu.“
„ Drug, čije ime ne pominjemo, toliko se udebljao
da ne može da izađe na mala vrata na koja je ušao.“
Ali, vratimo se ozbiljnom razgovoru. Izraz o kome je ovde reč upotrebljava se u
simboličnom značenju, ali je nastao u životu i ima
oslonac u arhitekturi. Poznato je da mnoge kuće u nas
imaju dvoja ulazna vrata: jedna velika (glavna, prednja,
ona na koja se ulazi s ulice) i jedna mala (pomoćna,
stražnja – dvorišna ili baštenska). Na velika vrata ulaze
gosti i drugi posetioci, a mala više služe domaćoj čeljadi.
U burnim i smutnim vremenima, ta su vrata, naročito u
seoskim kućama, imala još jednu ulogu: da se domaćin s
porodicom povuče pred neželjenim gostima (vojskom,
pljačkašima i sl.). Velika i mala vrata karakteristična su i
za gradsku arhitekturu, za stare kuće, koje su bile
opasane visokim zidovima. I tu su, pored glavnih
avlijskih vrata, koja se zovu kapija, postojale i brojne
unutrašnje veze između dvorišta i bašta, pa i komšijskih
kuća, najčešće rođačkih. To su tzv. mala vrata, male
kapije ili kapidžici. Pesnik Aleksa Šantić znao je veoma
dobro da do Emine ne može doći na glavnu kapiju, pa joj
zato poručuje:
„Kapidžik otvori, jer tako mi dina,
izvaliću direk i baglame tvrde..
Mala vrata nisu nikakva specifičnost naše stare
arhitekture. Ako pogledamo, recimo, vile i gospodske
kuće iz austrougarskog perioda u Sarajevu, videćemo da
one osim glavnog, reprezentativnog ulaza uvek imaju i
jedan ulaz za poslugu, preko koga se obavljalo
snabdevanje i gde se, kao u petparačkim romanima i
jeftinim filmovima, nalazio ljubavnik, dakle onaj koji se
nije smeo videti na glavnom ulazu. Velika i mala vrata nisu osobenost ni samo
stambene arhitekture. I druge javne građevine,
administrativne ili sakralne (koje služe za verske
obrede), imaju najmanje dvoja ulazna vrata. Većina
crkava osim glavnog ulaza ima i poneki ulaz bliže oltaru.
Da i ne govorimo o školskim zgradama, koje moraju
imati više ulaza, odnosno izlaza. U tom su pogledu
posebno karakteristični objekti u koje su smešteni organi
vlasti ili političkih organizacija. Tu se obično ulazi na
sporedne ulaze, a onaj glavni najređe se otvara. To znači
da se i u vladu, pa i do samog Boga, može, a ponekad i
mora, ići na mala vrata.
Da se ne bi pomislilo kako se u nas ulazi isključivo
na mala vrata, treba reći da u našem jeziku postoji i izraz
ući na velika vrata. Tako u novinama čitamo:
Samodoprinos na velika vrata. – Mala privreda na
velika vrata. – Do posla samo „na velika vrata „…
Daj bože!