TROЈANSKI KONЈ

Zašto se kaže TROЈANSKI KONЈ

Od svih konja na svetu najpoznatiji je i najčuveniji -trojanski konj. Legenda o njemu živi preko tri hiljade godina, pronoseći se i danas širom celoga Zemljinog šara. Nastanak te legende vezuje se za čuveni Trojanskirat, o kome je već bilo reči u našim prethodnim pričama. Uvidevši da im, posle desetogodišnje neuspele opsade i velikih žrtava s obe strane (među poginulima je bio i najveći helenski junak Ahil, a kod Trojanaca kraljević Hektor, zatim sin boginje Erje Memnon i mnogi drugi), neće uspeti da skrše Troju, Grci odluče da se u osvajanju toga grada posluže lukavstvom. Sagradili su velikog drvenog konja, u čiju se unutrašnjost mogao da smesti veliki broj ljudi: po nekima pedeset ili sto, a po nekima čak – tri hiljade. Jednoga jutra osvanula je ta čudna naprava pod zidinama Troje s velikim natpisom: „Za svoj srećan povratak u domovinu ovoga konja Grci posvećuju boginji Ateni kao dar.“ Zatim su popalili svoj logor, ukrcali se na lađe i s celom flotom tobože krenuli ka Grčkoj, stigavši tek do Teneda. U utrobi konja ostala je skupina najhrabrijih i najviđenijih ratnika, koje je odabrao Odisej. Među njima su bili: Menelaj, suprug otete Helene, zatim njeni prosioci Amfiloh, Polipet i Talpije, pa junaci Akament, Antiklo, Ehion, kralj Agra Kijanip, vladar Trike u Tesaliji Mahaon, sin Zevsovog miljenika Fileja Meget, mladi i srčani Ahilov sin Neoptolem, vođa Beoćana Penelej, sin kralja Nestora Trasimed i, naravno, sam Odisej. Zamisao je bila lukava i smeona. Grci su računali da će Trojanci, uvereni da su se oslobodili njihove opsade, uvući konja u tvrđavu, a onda će oni, pod okriljem noći, izaći i, na prepad, koristeći iznenađenje, pobiti trojanske ratnike i osloboditi Helenu. Ali, šta ako neprijatelj prozre to lukavstvo i odluči da uništi i konja injegovu posadu pre nego što ih i uvuku u grad.?! Na samu tu pomisao grčki junaci su drhtali i mnogima su klecala kolena. Ipak su ušli u konja i očekivali šta će sedalje desiti. Najhrabrije od svih držao se mladi Ahilov sin Neoptolem, koji je ušao bez trunke straha i kolebanja, moleći Odiseja da prvi, čim stignu na cilj, izađe i napadne neprijatelja. Pre odluke da se božanski konj uveze u grad, na trojanskoj strani odigravala se prava drama. Najoprezniji i najmudriji među Trojancima predlagali su da se konj uništi ili bar da se, pre uvlačenja u grad, proveri šta se u njemu nalazi. Tako su savetovali mudrac Kapis i sveštenik Timbrejskog Apolona Laokont, koji je svoju sumnju iskazivao rečima da se boji Danajaca (Grka) i kad darove nose. To je i do danas ostala izreka, koja, prema rimskom pesniku Vergiliju, na latinskom glasi: Timeo Danaos et dona ferentes. Prihvatanju helenskog dara posebno se oštro suprotstavljala proročica Kasandra, kći kralja Prijama. Opijeni radošću zbog prekida grčke opsade, Trojanci, međutim, nisu poslušali svoje mudrace i proroke. Odlučili su da drvenog konja uvuku u grad i proslave veliku pobedu. Pre toga su ipak proverili da li je ta naprava božanska tvorevina ili deloljudskih ruku. Ako je božanska, verovali su da će na udar koplja iz nje poteći krv. Odisej je to čuo pa je naložio Menelaju da pod koplje podmetne svoje bedro. I krv je zaista potekla. Trojanci su potom uvezli drvenog konja u grad i prineli žrtvu bogu mora Posejdonu kako bi ga umolili da uništi grčke lađe. Našavši se u srcu neprijateljske tvrđave, skriveni grčki ratnici doživeli su još jedno iskušenje, odolevši mu opet zahvaljujući mudrom i prisebnom Odiseju. Dok je drveni konj s posadom stajao na gradskom trgu, neverna Helena obilazila je oko njega i pozivala redom sve grčke junake oponašajući glasove njihovih žena. Kad je pozvala Diomeda i svoga bivšeg muža Menelaja, Odisej ih je strogim upozorenjem sprečio da se odazovu, a neopreznom Antiklu, koji je već bio zaustio da se javi, svojim snažnim dlanovima zapušio je usta. Tako su skriveni napadači prebrodili i ovu opasnost. Uskoro je pala i noć. Trojanci su se opustili i predali pobedničkom slavlju i veselju uz bogatu trpezu i opojna pića. Bio je to pravi trenutak za napad. Iz utrobedrvenog konja pohrlili su jedan za drugim grčki junaci. Prvi od njih, Ehion, pao je s visine i poginuo (što samo po sebi svedoči o veličini te lukavo sačinjene naprave). Drugi su uspeli da se neozleđeni spuste na tlo i da u žestokom naletu saseku omamljenog i iznenađenog neprijatelja, lomeći njegov otpor iznutra, iz same tvrđave. U isto vreme, sa Ahilovog groba na zidinama grada Odisejev rođak Sinon, koji se ranije predao Trojancima kako bi ih uhodio, dao je buktinjom znak grčkoj floti da krene i izvrši napad spolja. Tako je za kratko vreme savladana i do temelja srušena čuvena Troja, ona ista Troja koja je tako dugo, punih deset godina, uporno odolevala grčkoj opsadi i napadima. Najviše zasluga za tu pobedu imao je, bez sumnje, drveni trojanski konj.
Legenda kazuje da je lukavstvo s konjem, koji je sagradio vešti neborac Epej, smislio sam Odisej. Neki to pripisuju i Prilisu, vidovnjaku s ostrva Lezbosa, a neki, opet, Kalhantu, najčuvenijem grčkom proroku u vreme trojanskog rata. Bilo kako bilo, tek izraz Trojanski konjzadržao se do danas, označavajući „nekoga ko se lukavo uvuče u neku zajednicu da bi je iznutra oslabio i tako uništio“. U našem i mnogim drugim jezicima ostao je i izraz danajski dar, sa značenjem: „podmukao dar koji donosi nesreću, koji se daje s izdajničkom namerom (prema legendi o drvenome konju što su ga Danajci, tj. Grci, poklonili Trojancima)“. Na kraju, povodom ove priče, a i inače, nije loše prisetiti se poruke mudroga Laokonta, koja bi, nešto izmenjena, mogla da glasi i ovako: „Čuvaj se Danajaca (tj. Lukavih ljudi) i kada darove nose!“