TERATI KERA

Zašto se kaže TERATI KERA

Ovaj izraz upotrebljava se u govoru samo nekih
naših krajeva (Vojvodina i istočna Slavonija), ali je
poznat i na širim prostorima, pa je ušao i u Rečnik
srpskohrvatskoga književnog jezika Matice srpske. Tu se
(u knjizi II, na str. 698 6) daje sledeće objašnjenje:
„terati kera bančiti, pijančiti, terevenčiti,
lumpovati”.
U Rečniku SANU (knj. IX, str. 428-429), uz
(pro)terati kera i još šire objašnjenje: „(pro)bančiti,
(pro)bekrijati, (pro)lumpovati, (pro)živeti raskalašno,
nemoralno“, dato je i više primera iz narodnih govora i
dela naših pisaca, među kojima i ovi: „Prodaju svoju
zemlju i imetak, pa ‘teraju kera’ po vašarima i bircuzima
(Škar. 2,248). Vole da teraju kera, da ih prate svirači (I.,
117)“ itd.
I veliki Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika
JAZU (u knj. XVIII, str. 381 a) beleži da „tjerati kera
znači veselo se zabavljati pijući i pjevajući” i potvrđuje
to jednom poskočicom zabeleženom u okolini
Vinkovaca, a preuzetom iz Popovićevog Srpskonjemačkog rječnika: „ Teram kera, birtašice bela, teram
kera, niko ne zamera.“
U istom značenju kao i izraz terati kera
upotrebljava se (inače manje poznat) glagol keriti se,
koji Rečnik SANU ilustruje s dva primera, od kojih je
jedan poskočica: „Keriću se još ovoga ljeta, / Dok
proćeram ženu od čovjeka (NP, Sloboština, Mileusi)”
Podudarnost značenja glagola keriti se i izraza
terati kera potvrđuje i B. Klaić u svome Rječniku stranih
riječi: „kériti se, kêrim se – ‘tjerati kera’ (tj. psa)
lumpovati, bekrijati, bančiti, terevenčiti, lolati se (sve na
osobit način, uz mnogo buke, u želji da se izazove
senzacija među gledaocima).“
Zanimljivim pitanjem kako je u nas nastao izraz
terati kera i odakle nam glagol keriti se pozabavio se dr
Velimir Mihajlović, profesor Filozofskog fakulteta u
Novom Sadu. U Zborniku Matice srpske za filologiju i
lingvistiku (HU1/2, Novi Sad, 1973) on daje uverljiv
odgovor na to pitanje.
Oslanjajući se, pored ostalih izvora, i na članak
etnologa dr Veselina Čajkanovića Dva praznika iz
životinjskog kulta, u kome se govori i o kultu psa,
Mihajlović zaključuje:
„Etimološka analiza reči keriti se i izraza terati
kera, isto kao i pojava i poreklo pozajmice ker, vodi nas
u pagansku prošlost. U već pomenutom članku V.
Čajkanovića govori se i o načinu praznovanja takozvanih
‘psećih praznika’: ’Kod mnogih narodnih praznika koji
se odlikuju razuzdanošću i neograničenom slobodom…
završna tačka u programu je teranje zla (podv. V.M.),
naglo i često bezobzirno likvidiranje praznika’.
Karakteristično je da se u bugarskom narodnom govoru
zadržao izraz ’kučeški ponedelnik’ u značenju čisti
ponedeljak (prva nedelja posle posta). Gornji citat V.
Čajkanovića je dovoljan da se shvati kako je mogao
nastati naš izraz terati kera i keriti se. Završetak
praznika, tačnije ’teranje zla’ shvatilo se kao konkretno
teranje, gonjenje psa (kera) za tu godinu. Ritual
obožavanja psa i završni ritual njegove likvidacije
uslovio je pojavu izraza keriti se, terati kera, jer se ovo
božanstvo ispraćalo uz sve počasti, koje se, kao i antičke
bahanalije, održavaju uz obilje jela, pića i sveopšteg
veselja.“
Ovom utemeljenom tumačenju nema se šta dodati,
osim, možda, napomene da isti izraz postoji i u ruskom i
rumunskom jeziku. Prema mišljenju V. Mihajlovića, reč
ker (izvorno care) preuzeli smo i mi i Rusi iz rumunskog
i utkali je u izraz terati kera, odnosno keriti se.