TANTALOVE MUKE

Zašto se kaže TANTALOVE MUKE

Tantal, kralj Frigije (koji se takođe zvao i kraljem Lidije), bio je, kako legende kažu, miljenik bogova. Živeo je i vladao u gradu Sipilu, na Sipilskoj gori. Kao sin vrhovnog boga Zevsa uživao je naklonost svih bogova olimpijskih, koji su mu podarili sva bogatstva ovoga sveta: zlatne rudnike u planini Sipili, rodna polja, vinograde i bašte sa predivnim rajskim plodovima, prostrane pašnjake na kojima su se množile svilorune ovce, bikovi i krave, brzonogi konji i mnoštvo drugog blaga. Tako je kralj Tantal živeo u izobilju i raskoši. Mogao je do duboke starosti da bude sretan i zadovoljan. Bogovi su ga smatrali sebi ravnim. Često su posećivali njegove zlatne dvore i pirovali zajedno s njim. I on sam često je odlazio na Olimp, među bogove, gde je prisustvovao njihovim većanjima, saznavao njihove tajne i sedeo za njihovom trpezom na pirovima u dvorcu gromovnika Zevsa. Od postanka neba i zemlje do danas takvo uvažavanje i poverenje bogova nije imao nijedan smrtnik. U prevelikoj sreći i zadovoljstvu, za koje je verovao da mu ih niko ne može oduzeti i da će večno trajati, Tantal se toliko uzoholio da je sebe počeo smatrati ravnim čak i vrhovnom bogu. Mislio je da mu je sve dopušteno, pa je sa trpeze bogova krao njihovu hranu – nektar i ambroziju – i time častio svoje smrtne prijatelje priređujući raskošne gozbe u svome dvorcu. U zanosu i pijanstvu smrtnicima je odavao božanske tajne: njihove odluke o sudbini sveta i ljudskog roda. Nije čuvao čak ni tajne koje mu je poveravao sam Zevs, verujući svome voljenom sinu. Tantal je u svome domu skrivao i zlatnog psa iz Zevsovog svetilišta na Kritu, koga je ukrao efeski kralj Pandarej, slagavši vesniku bogova Hermesu da toga psa nije ni video. To ga je još više ohrabrilo, pa je odlučio da iskuša vidovitost bogova i utvrdi da li oni zaista sve vide i sve znaju. Jednoga dana priredi on bogovima gozbu, a kao najbolje jelo iznese meso svoga sina Pelopsa, koga je prethodno ubio. Tu podvalu bogovi su odmah otkrili i niko od njih ne okusi ni komadić ponuđenog mesa, osim boginje Demetre, koja je, u tuzi za izgubljenom kćerkom Persefonom, bila neoprezna i pojela rame nesretnog Pelopsa. Strašni Tantalov zločin razgnevi boga Zevsa i on ga odmah posla svome bratu Hadu, u mračno carstvo mrtvih. Pelopsa bogovi ožive, a Hefest mu izgubljeno rame napravi od sjajne slonove kosti. Za svoj veliki greh Tantal je osuđen na večitu patnju: da trpi glad i žeđ stojeći usred vode, kraj obilja hrane i slatkih plodova koje nije mogao dohvatiti, jer bise izmicali čim bi posegao da ih ubere. O Tantalovim mukama Homer u „Odiseji“ piše ovako: Ondje i Tantalavidjeh gdje muči se žestokih muka:on u jezeru stoji, do brade pljuska mu voda,žedan hoće dapije, a ne može dohvatit vode.Kad se god starac sagne želeći vode se napit, odmah otklokoće ona i gubi se, a oko njegacrno se pokaže tlo, a božja suši ga sila.Visoka stabla njemu nad glavom se nadnose voćem (kruške, sladuni su tu i jabuke sa krasnim plodom i smokve slatke cvatu i masline brsnate k tome); uspravi li se starac te hoćel’ uhvatit rukom ka oblacima tamnim uzbacuje vjetar tad voće.Iz ove legende nastao je izraz Tantalove muke.Prenesen je u svakodnevni govor pa danas označava velike muke uopšte, posebno one „izazvane blizinom željenog cilja, a nemogućnošću da se taj cilj ostvari