STAVITI GLAVU U TORBU

Zašto se kaže STAVITI GLAVU U TORBU

Staviti glavu u torbu znači isto što i „izložiti se
velikoj, smrtnoj opasnosti; rizikovati život“. Govori se
još i metnuti glavu u torbu i nositi glavu u torbi, ovo
drugo u značenju: „biti, nalaziti se u životnoj, odnosno
smrtnoj opasnosti“.
Mnogi ljuci danas „nose glavu u torbi“. To su, pre
svih, ratnici, koji su u stalnoj opasnosti da izgube život,
zatim akrobate, kaskaderi, pa čak i obični vozači
automobila, jer je i sedanje za volan u našim prilikama
veliki rizik. Ko god se, dakle, izlaže velikoj, smrtnoj
opasnosti, taj „stavlja glavu u torbu“.
Kako je nastao ovaj neobični izraz i koje mu je
izvorno značenje?
Odgovor na ovo pitanje može se naći u ratničkoj
istoriji naših i drugih naroda.
U srednjem veku, pa i ranije, bio je običaj da se
neprijateljske glave odsecaju i donose vladarima, ili
njihovim zastupnicima, kao dokaz dobijene bitke ili
dvoboja. Najstariji pomen o tim jezivim trofejima sreće
se u Bibliji. U Starom zavjetu, na mestu gde se govori o
borbi Davida i Golijata, stoji:
„A David uze Filistejčevu glavu i odnese je u
Jerusalim, a oružje njegovo položi u svoj šator.“
Verovatno najstariji pomen toga ratničkog običaja
kod nas zabeležen je u Danilovom Životu kralja
Milutina:
„Uhvatiše samoga starešinu neprijateljskog, po
imenu Črnoglava, odsekoše mu glavu… pa je metnuše na
koplje i donesoše blagočastivom kralju (Milutinu) kao
naročiti dar.“ Za vreme turskog nadiranja i okupacije
naših zemalja sasvim je obično bilo odsecanje i nošenje
glava viđenijih protivnika. Tako Konstantin iz Ostrovice
u Turskoj hronici piše kako je jedan janjičar doneo glavu
Miloša Obilića i bacio je pred noge sultanu, pored već
posečenih glava kneza Lazara i Krajmira, govoreći:
„Čestiti care, ovo su glave tvojih najvećih neprijatelja.“
Kasnije je turskom sultanu glave njegovih
neprijatelja donosio i Kraljević Marko, kao turski vazal.
O tome na više mesta peva Tešan Podrugović, čije se
pesme mogu naći u Vukovim zbirkama. Ali i sam Marko
bio je u stalnoj opasnosti da ostane bez glave, jer je,
kako stoji u jednoj pesmi o Marku i Filipu, budimski
kralj tražio junaka koji bi mu doveo Kraljevića Marka -,
jal doveo jal glavu doneo“.
Odsečene glave donošene su kasnije vezirima u
Travnik i Beograd i taj se običaj u našim krajevima
zadržao sve do polovine XIX stoleća. U istoriji je ostalo
zabeleženo kako je knez Miloš Obrenović poslao, 1817.
godine, Porti u Carigrad glavu vođe Prvog srpskog
ustanka, Karađorđa (Petrovića). I prosvećenom vladici
Petru Petroviću Njegošu donosili su glave posečenih
Turaka, kojima su kitili Cetinje. Jedna od najvrednijih
bila je glava Smail-age Čengića.
Glave su se obično nosile u zobnici ili torbi. Otuda,
onda, i izraz nositi glavu u torbi.
U jednoj prilici knez Miloš upotrebio je upravo taj
izraz da bi naglasio kako je on svoj život unapred
založio, kao da je svoju glavu već stavio u zobnicu ili
torbu. Postoje o tome tri svedočenja. Jedno je Sime
Milutinovića Sarajlije, koji priča kako je 1815. godine
beogradski vezir Sulejman-paša, u šali, a i da bi ga
zastrašio, naredio jednom svome kavazu (pratiocu) da
Milošu pokaže glavu Stanoja Glavaša i ,,da mu kaže da
je ne samo Glavaševa glava donesena, nego da je red od
sad i na njegovu došao, na koje mu Miloš, kroza smeh,
odgovori da je on svoju davno metnuo u torbu i već
nekoliko vremena tuđu, na svojemu ramenu, nosi“. O
istom događaju piše i Vuk Karadžić, samo što je, po
njemu, Miloš rekao: „Vala sam moju glavu već odavno
bacio u torbu i sad već tuđu nosim.“ Po B. Kunibertu (u
delu Srpski ustanak i prva vlada Kneza Miloša, 1901),
Miloš je odgovorio: „Odavno je moja glava u zobnici,
ova koju nosim nije moja: ima mnogo godina, kako sam
je ja žrtvovao.“
U svim tim varijantama, kako vidimo, Miloš je
upotrebio izraz staviti (metnuti, baciti) glavu u torbu (ili
zobnicu) u značenju u kome se i danas upotrebljava. A
sama anegdota o Milošu i Sulejman-paši primer je kako
od konkretnog (glava Stanoja Glavaša) nastaje preneseno
značenje izraza (Miloševa glava).
Na kraju treba reći da je izraz o kome je ovde reč
Vuk uneo u „Srpske narodne poslovice“. Uz metnuti
glavu u torbu on je dao i objašnjenje: „Pregoreti svoj
život“.