SCILA I HARIBDA

Zašto se kaže SCILA I HARIBDA

Po starom grčkom verovanju, Scila (ili Skila) i Haribdabile su dve grozne nemani, koje su potapale lađe i proždirale mornare. Scila je imala dvanaest nogu i, na dugačkim vratovima, šest strašnih glava sa tri niza oštrih zuba. Lajala je kao malo pseto i živela u pećini ispod jednog visokog morskog grebena, oko čijih su se vrhova vijale večite magle. Nasuprot Scili, nedaleko od nje, na domet strele, živela je još strašnija neman – Haribda. Ona je triputdnevno, uz zastrašujuću riku, uvlačila u sebe, a zatim izbacivala, ogromne količine morske vode, proždirući pri tom brodove, mornare i sve drugo što bi se u vodi i na vodi u tom trenutku našlo. Ko god bi se približio Haribdi, postajao je njena žrtva. Nesretne moreplovce, koje bi put naneo pokraj te nemani, nije mogao spasti ni sam bog mora Posejdon. Јedan od retkih junaka koji je uspeo da prođe između Scile i Haribde bio je glasoviti Odisej. Na svom dugom, desetogodišnjem putovanju u Itaku, posle Trojanskog rata, on je naišao i na te nemani, pošto je prethodno, pored mnogih drugih opasnosti što ih je savladao, odoleo iskušenju da se odazove umilnom pevanju sirena, koje su na taj način mamile i surovo usmrćivale mornare. Po savetu čarobnice Kirke, Odisej je svojim ratnicima voskom zapušio uši da ne čuju pesmu sirena i naložio im da njega samog tako čvrsto vežu da se ne može ni maknuti dok opasnost od tih zamamljivih stvorenja ne prođe. Postupajući po Kirkinim savetima, on je uspeo da provede svoj brod između dve još pogibeljnije opasnosti – između Scile i Haribde. Taj dramatačni događaj, kao i celo Odisejevo dugo putovanje kući, gde ga je čekala verna supruga Penelopa, opisao je Homer u svome spevu „Odiseja“. Ploveći po mirnom moru – pripoveda Homer – Odisej je odjednom začuo silnu huku i ugledao dim. Znao je da je to Haribda, pa je, ohrabrivši svoje mornare, koji su se bili silno prestrašili, naložio da brod usmere bliže suprotnoj steni u uskom tesnacu kroz koji su prolazili. Tako su se približili Scili, koja je sa svojih šest strašnih glava čekala žrtve na koje je Odisej bio spreman. Izvivši dugačke vratove, zgrabila je i proždrla šestoricu njegovih ljudi. Ali ni Haribda u tom trenutku nije mirovala. Počela je da guta morsku vodu, dižući ogromne talase, koji su klokotali oko njene razjapljene čeljusti. Samo dovitljivošću Odisej je uspeo da se spase:čvrsto se uhvatio za grane velike smokve dok je strašna neman usisavala njegov brod. Kad je Haribda, uz zaglušujuću huku, izbacila vodu i s njom delove Odisejeve lađe, on je nastavio put, uspevši da, bez velikih gubitaka, sa svojom posadom, izbegne dve pogibeljne opasnosti između kojih se našao. Legenda o Scili i Haribdi nije nastala bez ikakve veze sa stvarnošću. Scila (ili Skila) i Haribda su dve opasnosti koje su stvarno vrebale pomorce u Sicilijanskom moreuzu kod Mesine (mada ih neki vezuju i za druge geografske prostore, čak i za dalmatinska ostrva). Scila je, u stvari, visoka, strma stena, a Haribda opasan vrtlog naspram nje. Moreplovci koji bi, na svoju nesreću, naišli na taj vrtlog (Haribdu), bili su bacani nasuprotnu stenu (Scilu) i doživljavali teške brodolome. Za tu opasnost znalo se i u starom veku, pa je tako nastala i legenda o Scili i Haribdi. Ona se zadržala sve do naših dana, ne samo u Homerovoj „Odiseji“ nego i u ustaljenom izrazu (biti) između Scile i Haribde, koji označava „položaj kada opasnost preti i s jedne i s druge strane, kad se dospeva sa zla na gore“. Sličan je i izraz prolaziti kroz Scilu i Haribdu, sa značenjem: „nailaziti na velike opasnosti“, kao i proći Scilu i Haribdu, tj. „savladati velike teškoće“.