PROMETEЈEV OGANЈ

Zašto se kaže PROMETEЈEV OGANЈ

I Prometej, kao i Sizif i Tantal, iskusio je gnev bogova: bio je osuđen na večitu patnju. Ali, za razliku od ove dvojice, koji su kažnjeni zbog svoje pokvarenosti, podmuklosti, oholosti i drskosti, Prometej je ispaštao zbog svoje prevelike ljubavi prema ljudima i dobročinstava koje je činio ljudskom rodu. Prema starom grčkom predanju, u davna vremena na Zemlji nije bilo ljudi. Tada se pojavi titan Prometej i od grude zemlje načini prvog čoveka, a Palada Atena udahne mu život i podari čula. Prvi ljudi su životarili, ali nisu znali da rade: da tešu drvo, klešu kamenje ili da prave opeke kako bi sebi izgradili udobna staništa. Nisu se snalazili ni u vremenu i prostoru, niti su mogli da se brinu o hrani i opstanku. Živeli su bez ikakvog reda i misli o budućnosti. Prometej se sažali na ta jadna stvorenja i nauči ih mnogim znanjima i veštinama. Pokazao im je kako da grade kuće, da koriste životinje u raznim poslovima i ishrani, kako da prave brodove i podižu jedra, kako da iz zemljine utrobe vade gvožđe, zlato i srebro. Naučio ih jei koje su biljke jestive, a koje otrovne, kako se od ulja i lekovitih trava spravljaju melemi za rane i uputio ih u mnoge druge stvari korisne za život. U to vreme na Olimpu je vladao Zevs sa svojim božanskim potomstvom. Mladi bogovi tražili su od tek nastalog živoga soja, ljudi, da ih, zbog zaštite koju će im pružati, obožavaju i iskazuju bezgranično poštovanje i punu pokornost. U strahu da bogovi potpuno ne podjarme ljude, Prometej dođe na njihov zajednički
sastanak, na kome je trebalo da se dogovore o međusobnim obavezama. Tom prilikom on pokuša da prevari bogove podmećući im umesto mesa kosti prekrivene lojem. Zbog te prevare Zevs se silno rasrdi i odluči da ne podari ljudima ono čime bi krunisao stvaranje sveta – vatru. Ali ni ta Zevsova odluka nije zbunila i pokolebala mudrog i upornog Prometeja, dobrotvora ljudskog roda. Sa dugačkom stabljikom džinovskog suncokreta vinu se on ka nebu i dotače ognjene kočije kojima Sunce jezdi kroz vasionu. Stabljika se upali i Prometej s njom siđe na Zemlju podarivši ljudima najveće dobro – vatru, na kojoj su se mogli grejati, spravljati hranu, topiti rude i kovati oruđa za rad. Gromovnik Zevs, u jarosti što ga je Prometej ponovo nadmudrio, smislio je osvetu i pripremio dvostruku kaznu: ljudskom rodu doneo je zlo u vidu lepe Pandore (o čemu će biti govora u sledećoj priči), a Prometeja je osudio na večite patnje: okovan u lance i privezan za strmu liticu na vrhu Kavkaza, bio je izložen suncu, vetrovima, munjama i gromovima. Ipak, Prometej, uprkos nagovaranjima i molbama, nije hteo da se pokori velikom Zevsu i ostavi mu tako na milost i nemilost nezaštićeni ljudski rod. Izdržao je i najteže muke: iz dana u dan okovanom Prometeju dolazila je ogromna orlušina, kidala mu i proždirala jetru. Noću je jetra zarastala da bi sledećeg dana ponovo bila plen grabežljivog orla. Večnih muka Prometeja je, po legendi, spasao junak Herakle. On je strelom usmrtio velikog orla koji je Prometeju proždirao jetru. Zatim je kentaur (pola čovek, pola konj), po imenu Hiron, zamolio oca bogova da on
umre umesto Prometeja. Zevs je uslišio tu molbu i Prometej je oslobođen. Ali da bi presuda vrhovnog boga da Prometej večno bude pričvršćen uz stenu ipak ostala na snazi, on je morao stalno da nosi kameni venac o vratu i gvozdeni prsten s komadićem kavkaske stene – kao znak vezanosti za nju. Kažu da od tada ljudi na prstenovima nose drago kamenje. Na osnovu ove legende nastao je izraz Prometejevavatraili Prometejev oganj, koji označava „neugasivu unutrašnju težnju za postignućem visokih ciljeva“, posebno u nauci i umetnosti. A reč prometejstvo – dobila je značenje: „borba protiv sile i nepravde, predvodnička uloga u naprednim i oslobodilačkim težnjama, uloga lučonoše, svetlonoše, prvoborca za neku spasonosnu ideju“. Prometej i njegova borba bili su čest motiv umetničkih dela – od Eshilove tragedije „Okovani Prometej“ i drugih književnih (Kalderon, Bajron, Gete), muzičkih (Betoven, List, Skrjabin) i slikarskih ostvarenja(Ticijan, Rubens i dr.), do naših dana, i u isto vremevečna inspiracija za pregnuća ljudskoga duha.