PRATI RUKE

Zašto se kaže PRATI RUKE

I izraz prati ruke, u značenju: „skidati sa sebe
odgovornost“, vezan je za ime Isusovog sudije Pontija
Pilata. U Bibliji (Novi zavjet, Jevanđelje po Mateju)
detaljno se opisuju događaji koji su prethodili izricanju
presude Isusu Hristu, a potom i samo izricanje presude.
Bilo je to u vreme velikog jevrejskog praznika
Pashe – „a o svakom prazniku Pashe bijaše običaj u
sudije da pusti po jednoga sužnja koga oni hoće“. Uz
zatvorenog Isusa, tu je bio i zloglasni razbojnik Varava
(ili, po zapadnom izgovoru, Baraba). Pilat je mogao
pustiti jednoga ili drugog. No, iako je bio uveren da su
Isusa „iz zavisti predali“, on nije mogao postupiti po
svojoj savesti.“ A glavari sveštenički i starješine
nagovoriše narod da ištu Varavu, a Isusa da pogube.“
Jevanđelist Matej svedoči dalje ovako:
„A sudija odgovarajući reče im: Koga hoćete od
ove dvojice da vam pustim? A oni rekoše: Varavu.
Reče im Pilat: A šta ću činiti s Isusom prozvanijem
Hristom? Rekoše mu svi: Da se razapne.
Sudija pak reče: A kakvo je zlo učinio? A oni iz
glasa povikaše govoreći: Da se razapne.
A kad vidje Pilat da ništa ne pomaže nego još veća
buna biva, uze vodu te umi ruke pred narodom govoreći:
Ja nijesam kriv u krvi ovoga pravednika; vi ćete vidjeti.
I odgovarajući sav narod reče: Krv njegova na nas
i na djecu našu.
Tada pusti im Varavu, a Isusa šibavši predade da
se razapne.“
I drugi jevanđelisti (Marko, Jovan i Luka) opisuju
suđenje Isusu Hristu, ali ne spominju detalj s pranjem
ruku. Matejev prikaz, međutim, zasniva se na tada već
ustaljenom ritualu pranja ruku u znak skidanja krivice za
neko (ne)delo. Taj ritual stariji je i od Hristova vremena i
pominje se u Starom zavjetu (Ponovljeni zakon, II, 17, 6-
7). Tu je određen postupak za slučaj kad se na nečijoj
zemlji nađe ubijen čovek, pa se, pored ostalog, nalaže da
se izmeri udaljenost od mesta zločina do okolnih
gradova. „Tako će se ustanoviti koji je grad najbliže
ubijenom.“ Potom starešine toga grada treba da u nekom
nepresušenom potoku zakolju junicu „što još pod
jarmom nije vukla“, a onda „neka dođu sveštenici,
potomci Levijevi. Jer njih je odabrao Gospod Bog tvoj,
da mu služe i da u ime Božije blagosiljaju… Zatim sve
starješine, iz onoga grada koji bude najbliži ubijenome,
neka operu ruke u potoku nad zaklanom junicom. Potom
neka izjave: Naše ruke nisu prolile ove krvi niti smo
svojim očima išta vidjeli.“
Veselin Čajkanović, u knjizi Mit i religija u Srba,
ritualno pranje ruku vezuje za verovanje da se tim činom
odstranjuje „mrlja koja je došla od dodira s dušama
lutalicama“ (ili „zlim dušama“). „Najbolji dokaz“ – kaže
on – ,da je pranju ruku cilj da se odstrane duše koje su
eventualno za ruke prionule imamo u propisu da se ruke
moraju prati pri povratku s pogreba. Ko, dakle, prihvata
jelo neumivenim rukama, može se ogrešiti utoliko što će
za sebe vezati, ili u sebe uneti, kakvu nečistu dušu.“
Upravo iz ovakvog rituala (prvo paganskog, pa
onda jevrejskog i na kraju hrišćanskog) razvio se izraz
prati (ili umivati) ruke, sa već pomenutim značenjem:
„skidati sa sebe odgovornost“, ili „otklanjati opasnost od
posledica kakvog zločina i sl.“. To je jedan od najčešće
upotrebljavanih izraza u našem jeziku, jer u nas danas
svi „peru ruke“ od nečega.