POSLEDNJI MOHIKANAC

Zašto se kaže POSLEDNJI MOHIKANAC

Ovaj izraz često se upotrebljava u našem jeziku,
posebno u štampi. Naše novine pune su naslova kao što
su Odlazak „poslednjeg Mohikanca “, Poslednji
Mohikanac hladnog rata, ili Poslednji Mohikanac pred
vratima OUN. Ovo treće odnosi se na Švajcarsku, jednu
od retkih zemalja, ako ne i jedinu, koja još nije postala
član Organizacije ujedinjenih nacija. I prethodna dva
naslova, kao i tekstovi koji iza njih slede, upućuju na
slično značenje izraza poslednji Mohikanac. To je, kako
stoji u Rečniku Srpske akademije nauka: „poslednji ili
jedan od retkih preostalih predstavnika neke grupe,
pokreta, pravca i sl.“ Moglo bi se još reći i ,jedan od
poslednjih pobornika neke ideje, ili zastupnika kakve
doktrine“, kao u primeru Poslednji Mohikanac hladnog
rata.
Istorijat ovog izraza veoma je zanimljiv. Nastao u
životu, u stvarnosti, prešao je prvo u književnost, a iz
književnosti ponovo u život, u živu jezičku praksu.
Istorijski zapisi govore da su Mohikanci ili
Mohikanski Indijanci bili nekad veoma poznato
indijansko pleme iz grupe Algonkin. U XVII stoleću, u
vreme holandske, britanske i francuske kolonizacije
današnjih područja Kanade i severnih delova SAD, još
su bili brojni i snažni, ali su ih kasnije beli doseljenici
postepeno potiskivali s njihovih vekovnih staništa dok
konačno nisu potpuno uništeni. Poslednji Mohikanci
izumrli su u jednom indijanskom rezervatu u državi
Konektikat još u XIX stoleću. Tužnu sudbinu mohikanskog plemena literarno je
oslikao američki pisac Džejms Fenimor Kuper (1789-
1851) u svom romanu Poslednji Mohikanac (engl. The
Last of the Mohicans), objavljenom 1826. godine. Tu su
opisani poslednji dani dvojice mohikanskih vođa bez
naroda – starog i mudrog Čingadžguka, poglavice nad
poglavicama, i njegovog stasitog i hrabrog sina Unkasa,
zvanog Hitri Jelen. Štiteći slučajne saputnike – dve
devojke, kćeri britanskog pukovnika, i njihove pratioce –
ovi čestiti Indijanci pokazuju sve vrline svoga roda i
svoje plemenite krvi. Na kraju, u sukobu s Lukavom
Lijom, Hjuronom koji se borio na strani Francuza, mladi
Unkas gine. Time se gasi mohikansko pleme, jer je Hitri
Jelen bio poslednji poginuli ratnik među Mohikancima.
Iza njega je ostao samo stari otac Čingadžguk da dogori
„kao zapaljena luča na proplanku bledih“ i da, skrhan
bolom, zavapi: „Moje pleme je iščezlo sa obala slanog
jezera i sa brda delaverskog naroda. Ja sam sam na
svetu…“ Kraj svoga roda on je naslutio i mnogo ranije.
Na pitanje prijatelja gde su njegovi najbliži, odgovorio
je: Gde je behar minulih godina! Opao je, jedan za
drugim, kako su i članovi moje porodice, svi po redu,
otišli u zemlju duhova. Ja sam sada na vrhu brda, ali se i
ja moram spustiti u dolinu. Kad Unkas pođe mojim
stopama, tada neće više biti krvi sagamora, poglavice
nad poglavicama, jer je moj sin poslednji Mohikanac.“
U Kuperovom romanu ukazuje se i na stvarne
uzroke propasti mohikanskog plemena. Stari poglavica o
tome kaže: „Holanđani su se iskrcali na ove obale i dali
mome narodu da pije vatrenu vodu (tj. alkohol). Moji
preci su pili sve dok nisu poverovali daje među njih
došao veliki duh…“ A onda su, kako svedoče i hronike toga vremena,
prodavali za rum i viski svoju zemlju došljacima, dok
nisu potisnuti daleko od obale u brda, gde su potpuno
uništeni. Iza njih je ostala samo legenda o nekadašnjoj
moći i slavi i uobičajeni izraz poslednji Mohikanac, koji
je, kao što smo videli, iz romana Fenimora Kupera
prenesen u svakodnevni govor. Taj izraz se i danas često
upotrebljava, ne samo u engleskom jeziku, gde je nastao,
nego i u mnogim drugim jezicima na svetu, pa tako i
srpskom.