POSIPATI SE PEPELOM

Zašto se kaže POSIPATI SE PEPELOM

Izraz posipati se pepelom star je koliko i sam čin
ljudskog pokajanja ili oplakivanja vlastite zle sudbine.
Proistekao iz religijskog obreda, poznatog još starim
istočnjačkim narodima u Mesopotamiji, taj izraz se u
Svetom pismu Staroga zavjeta vezuje za drevni običaj
Jevreja da posipaju glavu pepelom u znak žalosti zbog
svoje nesreće ili nesreće drugih ljudi. Najčešće su to
činili kad bi im umro neko blizak. Kasnije je isti običaj, s
donekle izmenjenim ritualnim smislom i sadržajem,
prenesen u hrišćansku religiju, gde se zadržao do danas,
najviše kod katolika. U katoličkom kalendaru, naime,
ima jedan dan koji se naziva Pepelnica. On pada u prvu,
„čistu“ sredu Korizme (četrdesetodnevnog posta pred
Uskrs). Toga dana u okviru crkvenog obreda, nakon
uvodnih molitava i razmišljanja, sveštenik, u znak
pokore, posipa vernicima glavu pepelom izgovarajući
ritualnu frazu: „Sjeti se, čovječe, da si prah i da ćeš se u
prah pretvoriti…“
Smisao ovog verskog čina je jasan: spoznanje
prolaznosti ovozemaljskog života i priznavanje ljudske
pogrešivosti, uz iskreno kajanje i izražavanje pokornosti
Bogu. Stoga, uz ono: „Sjeti se, čovječe, da si prah i da
ćeš se u prah pretvoriti.. sveštenici obično dodaju:
„Obrati se i vjeruj Evanđelju…“ Iz religijskog obreda
izraz posipati se pepelom prenesen je u svakodnevni
govor i danas se upotrebljava u značenju: „kajati se zbog
učinjenih nedela“, ili, javno priznavati svoje greške”.
Tako se danas ne „posipaju pepelom“ samo vernici
katolici nego i mnogi drugi, čak i oni koji ne veruju u
Boga (ateisti). Ovi poslednji, možda, i češće od ostalih,
jer dobro znaju za moć ovozemaljskih bogova, pa
nastoje da ih javnim priznavanjem grešaka, pokajanjem i
skrušenošću umilostive – verujući da će se na taj način
iskupiti i zadržati svoj raniji društveni položaj.
Tako je „posipanje pepelom“, kao čin verbalnog
iskupljenja ovozemaljskih grehova, postao i svojevrstan
društveno-moralni ritual, u kome ljudi učestvuju
uglavnom iz straha za materijalnu egizstenciju, a često i
za goli život. Zato je taj „obred“ karakterističan za
ponašanje ljudi u svim diktatorskim režimima, ma kako
se oni zvali: nacizam, fašizam, staljinizam ili
makartizam – svejedno.
Pod takvim režimima čak i najblaža kritika „viših
instanci“, odnosno vlasti, povlači za sobom zahtev za
javnim pokajanjem ili, drugim rečima, „posipanjem
pepelom“. O tome svedoči i ovaj primer:
,Čak se i štampa okomila na takav stav Vrhovnog
suda, ali je, pod pritiskom, morala ustuknuti i novine
koje su takvu sudsku odluku stavile pod upitnik – posule
su se pepelom.“ Najblaži vid „posipanja pepelom“
predstavlja tzv. „samokritika“, a najteži javno
samooptuživanje i za nepostojeće ili nepočinjene
zločine. Ostala su nam u pamćenju takva
samooptuživanja na brojnim montiranim procesima,
naročito za vreme staljinističkih i inih „čistki“ i
„pročišćavanja“. U tom pogledu ni mi nismo bili
izuzetak. U istoriji torture ostaće zauvek zabeležen
surovi ritual kolektivnog „posipanja pepelom“ na Golom
otoku i sličnim stratištima ljudskih duša i ljudskog
dostojanstva.
Zbog svih tih okolnosti izraz posipati se pepelom
stekao je negativnu konotaciju (značenjski prizvuk), pa
se danas njime označava lažno, neiskreno i iznuđeno
kajanje. Time je religijski obred spoznanja greha i
(pretpostavljenog) iskrenog kajanja pretvoren u krajnje
nemoralan čin dvaju učesnika u novom društvenom
„ritualu“ – onoga koji iznuđuje pokajanje i onoga koji se
„kaje“.
Zato jedan novinar 1976. piše:
„Kad je riječ o samokritici, nama nije potrebno
’posipanje pepelom’, već otklanjanje onog ’što ne
valja’.“
Teško je reći koliko u životu, u stvarnosti, ima
takve iskrene i delotvorne samokritike. U svakom
slučaju, lakše je „posipati se pepelom“ nego uviđati i
ispravljati vlastite greške.