PIROVA POBEDA

Zašto se kaže PIROVA POBEDA

Među svim pobedama i porazima u istoriji ratova
Pirova pobeda ima posebno mesto i posebno značenje.
Ona se od drugih dobijenih bitaka razlikuje po tome što
je, u stvari, i bila i nije bila pobeda. Jer, to je, po
tumačenjima koja se daju u našim rečnicima: „pobeda
koja je stajala toliko žrtava da ne predstavlja stvarni
uspeh“ (RMS), odnosno „sumnjiva pobeda koja ne
opravdava pretrpljene žrtve i donosi više štete nego
koristi pobjedniku“ (Klaić).
Bitka u kojoj je postignuta glasovita Pirova pobeda
odigrala se davno, još u starom veku, prvih decenija
trećeg stoleća pre naše ere.
Bilo je to vreme naglog jačanja Rima i postepenog
slabljenja grčke premoći u Sredozemlju. Oko 280.
godine p. n. e. Rimljani su držali vlast na širokom
području od reke Po na severu do južnih krajeva
Apeninskog poluostrva, gde su se nalazile grčke
kolonije. Daljem prodiranju rimskih legija i širenju
Rimske imperije na jug suprotstavio se epirski kralj Pir
(oko 318-272. p. n. e.). Da bi zaštitio grčku koloniju u
Tarentu, on je u bici kod grada Herakleje u Lukaniji,

  1. godine, sa 25.000 vojnika i 20 slonova (koji su, kao
    novo „oružje“, uneli paniku među neprijateljske vojnike)
    do nogu potukao svoje protivnike. Ohrabren tom
    pobedom, Pir je krenuo u dalji pohod kroz Lukaniju,
    Samnitiju i Kampaniju sve do Lacija. Kod Auskula u
    Apuliji (279) ponovo se sukobio s Rimljanima, ali su ga
    oni ovaj put dočekali mnogo organizovanije i pružili mu
    snažan otpor. Pir je i tom prilikom odneo pobedu, ali uz
    toliko gubitaka da je bio prisiljen da uputi izaslanike u
    Rim i zatraži mir. Pošto je Senat odbio njegovu ponudu,
    povukao se na Siciliju, ali mu uskoro (275) Rimljani, u
    bici kod Beneventa, zadaju odlučujući udarac.
    Razočaran, poslednjim snagama pokušava da osvoji
    Peloponez, ali u ratu sa Spartom gine prilikom napada na
    Argos (272).
    Izraz o kome je ovde reč vezan je za bitku kod
    Auskula (279). Plutarh (u Pirovom životopisu) i drugi
    istoričari onoga vremena svedoče da je epirski kralj u toj
    bici zaista pretrpeo ogromne gubitke. Kada su ga nakon
    sumnjive pobede laskavci, pripuzi i čankolizi iz njegove
    svite počeli hvaliti i slaviti kao velikog trijumfatora,
    čestitajući mu na uspehu, Pir je, navodno, rekao: „Još
    jedna takva pobeda i mi smo propali.“ Ili, po drugima:“
    Ako još jednom ovako pobedim, vratiću se iz Italije bez
    vojnika.“
    Tako je nastao izraz Pirova pobeda, koji se i danas
    upotrebljava kad se želi označiti da je neki uspeh
    postignut uz velike žrtve te da je po tome ravan porazu.
    U našem jeziku Pirova pobeda ima širu upotrebu.
    Tim frazemom ne označava se samo sumnjiva pobeda u
    ratu nego i u miru: u političkom životu, u sportu i sl.
    Tako su posle objavljivanja rezultata lokalnih izbora u
    Japanu jedne naše novine donele vest pod naslovom
    Pirova pobeda vladajuće partije. „Pirova“ zato što je
    vladajuća partija, dobivši većinu glasova u celini, ipak
    poražena u najvažnijim centrima tako da se na sledećim
    izborima očekivao njen pad. U istom listu, samo nešto
    kasnije, trijumf „Partizana“ protiv skopskog „Vardara“
    komentariše se pod naslovom Pirova pobeda, s
    objašnjenjem da je u redovima pobednika u tom susretu
    povređeno nekoliko ključnih igrača, i to upravo pred
    duel sa velikim rivalom „Crvenom zvezdom“.
    Iako iz različitih oblasti jezičke upotrebe, svi ovi
    primeri potvrđuju osnovni smisao izraza Pirova pobeda,
    za koji bi se moglo reći da označava pobedu kojom se
    dobija bitka, a gubi rat.