PASJA VRUĆINA

Zašto se kaže PASJA VRUĆINA

Velika žega, obično krajem jula ili početkom
avgusta, kad sunce nemilosrdno peče, pa ljude koji žive
uz more obuzme „fjaka“, a naše Lale po Vojvodini
dremež, kad se i sama priroda ukoči, pritisnuta jarom,
bez i najmanjeg daška osvežavajućeg vetra, takva žega
naziva se u nas, pa i u jezicima nekih drugih naroda –
pasja vrućina. Sjajan opis „pasje vrućine“ ili „pasjih
dana“ ostavio nam je Janko Veselinović u svojoj priči
Grad.
„Vrućina i omorina… Nigde cvrkuta, nigde vetrića!
Pogdekoji seljak prođe ulicom, prekinuo sapinjač,
raskopčao prsa, zaturio kapu na zatiljak, pa korača teško,
jedva boga naziva. Goveda se zaobadala, pa jure ulicom
kao besomučna; konji stali kraj plota, u pašnjaku, znoj ih
oblio, a oni okrenuli glave jedan drugom, pa mašu i
repom se brane od silne muve; psi polegli pod streje,
zatvorili oči, isplazili jezike, i leno regnu tek onda kad
im muva na njušku padne… I živina poskapa. Guščići
polegali po bari, kokoši se sklonile u hladove, opustile
krila, pa zinule od teška zora; a ćurke zabole kljunove u
zemlju, pa se ne miču… I drveta opustila lišće, i kukuruz
se presukao, i vlat pšenice stoji uspravno kao sveća, ni
da se ni’ne… Da bog sačuva!… Sve igra pred očima; i
onaj vazduh pobledeo i otežao, pa te guši kao pepeo;
kroza nj te sunce žeže kao žeravica, a bledim se nebom
valja poneki žbunić: beo, siv, mrk, golubije boje…“
Obično se misli da je ovakva, pasja vrućina
nazvana tako po psima. Veruje se, naime, da oni teško
podnose žegu, zato što se ne znoje. I u Veselinovićevom opisu vidimo ih kako su, bežeći od silne jare, „polegli
pod streje, zatvorili oči, isplazili jezike“ pa leno dašću.
Pa ipak, izraz pasja vrućina nema nikakve veze s našim
seoskim džukelama ili razmaženim gospodskim psima.
On je nastao davno, u jednoj dalekoj zemlji i civilizaciji

  • u drevnom Egiptu.
    Objašnjenje o tome može se naći na raznim
    mestima, ali je najzanimljivije ono koje daje američki
    naučnik Robert K. G. Templ u delu Tajna zvezde Sirijus.
    Po Templovom tumačenju, izraz pasja vrućina vezan je
    za pojavu Sirijusa, najsjajnije i jedne od nama najbližih
    zvezda (udaljena je od Zemlje „samo“ 8,7 svetlosnih
    godina). Sirijus se nalazi u sazvežđu Velikog psa i jako
    se dobro vidi s južne Zemljine polulopte, pa i iz zemalja
    oko ekvatora i nešto severnije. Za Sirijus su znali i stari
    Grci. Opis te „Pasje zvezde“ sačuvan je u zapisima
    pesnika Arata iz Solija, koji sazvežđe Psa opisuje ovako:
    „Vrh njegove (Pasje) strašne gubice obeležen je
    zvezdom čiji je sjaj najprodorniji i čiji plamen prži, a
    ljudi je zovu Sirijus.“ Na egipatskom nebu ta se zvezda
    pojavljuje svake godine u julu, a nestaje iza horizonta tek
    u aprilu ili maju sledeće godine. Pojavom Sirijusa u tim
    krajevima nastaju žestoke žege, a pošto se ta zvezda,
    kako je već rečeno, nalazi u sazvežđu Velikog psa, takve
    su žege nazivane – pasja vrućina ili pasji dani. Od starih
    Egipćana taj su izraz prvo preuzeli Rimljani (u latinskom
    prevodu: Caniculares; čita se „kanikulares “), a od njih
    drugi evropski narodi, pa tako i mi.
    U nekim našim krajevima (u Vojvodini, na primer)
    pasje vrućine nazivaju se – kanikule, što mu dođe na isto,
    jer taj izraz potiče, kao i rimsko Caniculares, od latinske
    reči canis (čita se: ,,kanis“), koja znači – „pas“. Kad neko, dakle, kaže da su nastale kanikule, to je isto kao da
    je rekao „pasje vrućine“. Rusi su značenje te reči još više
    proširili, pa su u njihovom jeziku kanikule (izvorno:
    каникулы) – „letnji školski raspust i ferije“. Mora se
    priznati – dobro smišljeno da se nekako prežive „pasje
    vrućine“.