NI PO BABU NI PO STRIČEVIMA

Zašto se kaže NI PO BABU NI PO STRIČEVIMA

Ovaj ustaljeni izraz nastao je u narodnoj pesmi, a
onda je prešao u svakodnevni govor, pa se i danas u nas
često upotrebljava. Kad neko, recimo, hoće da naglasi
kako treba postupati ili suditi nepristrasno, pravedno,
objektivno, onda će kazati ni po babu ni po stričevima.
To je, u stvari, deo šire izreke, koja glasi: ni po babu ni
po stričevima, već po pravdi Boga istinoga. Tako upravo
stoji u narodnoj epskoj pesmi Uroš i Mrnjavčevići, koju
je Vuk zabeležio i objavio u drugoj knjizi Srpskih
narodnih pjesama.
Pomenuta pesma govori o događajima iz druge
polovine XIV stoleća: o borbi velikaša Mrnjavčevića
oko prestola cara Dušana Silnog, koga je i po pravu i po
pravdi trebalo da nasledi njegov sin Uroš. Mrnjavčevići
ili Mrnjačevići (u narodnoj pesmi Mrljavčevići) bili su
inače poznata srpska feudalna porodica, u kojoj se
posebno isticao kralj Vukašin (poginuo u bici na Marici

  1. godine). U narodnoj pesmi pominju se i njegova
    dva brata: Uglješa i Gojko. Vukašin je imao tri sina:
    Marka, Andriju i Dimitrija. Od svih tih Mrnjavčevića
    najslavniji je, i u narodu najomiljeniji, bio baš Marko, u
    narodnim pesmama opevan kao Kraljević Marko. On je
    glavni junak i ove pesme, koja, ukratko prepričana, ide
    ovako:
    Markov otac, kralj Vukašin, i braća mu Uglješa i
    Gojko, Markovi stričevi, žestoko su se sukobili oko toga
    kome će od njih pripasti upražnjeni presto preminulog
    cara Dušana Silnog, iako je, kako je već rečeno, pravo na
    taj presto jedini imao Dušanov sin Uroš (kasniji srpski vladar poznat pod imenom Uroš Nejaki). Pošto se nisu
    mogli sporazumeti, odluče, svaki posebno, da pošalju
    čauše (glasnike) u carski grad Prizren da dovedu
    protopopa Nedeljka, koji je „sv’jetlog cara pričestio,
    pričestio i ispovjedio“ i u koga su „knjige starostavne“,
    da presudi „na kome je carstvo“, tj. da protumači
    poslednju volju preminulog cara Dušana.
    Nedeljko odbija poziv i upućuje ih na Kraljevića
    Marka, govoreći:
    Ja sam svj ‘etlog cara pričestio,
    Pričestio i ispovjedio,
    Al’ ga nisam pitao za carstvo,
    Već za grije što je sagrješio;
    No idite u Prilepa grada
    Do dvorova Kraljevića Marka,
    A do Marka, do mojega đaka,
    Kod mene je knjigu naučio,
    Kod cara je Marko pisar bio,
    U njega su knjige starostavne,
    I on znade na kome je carstvo;
    Vi zovite na Kosovo Marka,
    Hoće Marko pravo kazivati,
    Jer se Marko ne boji nikoga,
    Razma jednog Boga istinoga…
    Tako čauši odu u Prilep da pozovu Marka da
    presudi u velikaškom sporu. On odmah pristane i obavesti o tome majku Jevrosimu, koja ga na polasku
    preklinje:
    Marko, sine, jedini u majke!
    Ne bila ti moja (h)rana kleta,
    Nemoj, sine, govoriti krivo
    Ni po babu ni po stričevima,
    Već ro pravdi Boga istinoga;
    Nemoj, sine, izgubiti duše;
    Bolje ti je izgubiti glavu,
    Nego svoju ogr’ješiti dušu…
    I Marko s tom zakletvom krene na Kosovo. Kad su
    velikaši videli da dolazi, svaki od njih ponadao se da će
    presuditi upravo u njegovu korist. Vukašin, jer mu je
    Marko sin, računa:
    On će kazat’na mene je carstvo,
    Od oca će ostanuti sinu.
    Stric Uglješa mu, opet, obećava da će, ako presudi
    u njegovu korist, oba „bratski carovati“. Drugi stric,
    Gojko, obećava mu još više:
    Ti ćeš, Marko, prvi carovati,
    A ja ću ti biti do koljena…Na sve to „Marko šuti, ništa ne govori“. I
    presuđuje pravedno: niti u korist oca (tj. „po babu“), niti
    u korist stičeva („po stričevima“), nego prema oporuci
    cara Dušana. Saopštavajući odluku, Marko im se obraća
    ovako:
    A moj babo, Vukašine kralju!
    Malo l’ ti je tvoje kraljevine?
    Malo l’ ti je? Ostala ti pusta!
    Već se o tuđe otimate carstvo.
    A ti, s’riče, despote Uglješa!
    Malo l’ ti je despotstva tvojega?
    Malo l’ ti je? Ostalo ti pusto!
    Već se o tuđe otimate carstvo.
    A ti striče, vojevoda Gojko!
    Malo l’ ti je vojvodstva tvojega?
    Malo l’ ti je? Ostalo ti pusto!
    Već se o tuđe otimate carstvo..
    Vidite li, Bog vas ne vidio!
    Knjiga kaže, na Urošu carstvo,
    Od oca je ostanulo sinu,
    Đetetu je od koljena carstvo.
    Njemu carstvo care naručio
    Na samrti kad je počinuo…
    Ovakvom odlukom Marko se silno zamerio ocu
    Vukašinu i stričevima. Vukašin ga čak goni da ga ubije,
    ali je on ipak ostao na strani pravde. Jer, sudio je ni po babu ni po stričevima, već ro pravdi Boga istinoga, kako
    ga je zaklela i majka Jevrosima.
    Tako je, eto, nastao, u nas izraz ni po babu ni po
    stričevima, koji je zabeležen i u Rečniku Matice srpske, s
    objašnjenjem: „pravično, pravedno, objektivno“.