MEDVEĐA USLUGA

Zašto se kaže MEDVEĐA USLUGA

Kad neko, u najboljoj nameri, svojom uslugom
nanese nekome štetu, a ponekad i veliko zlo, kaže se
obično da mu je učinio – medveđu uslugu. Medveđa
usluga je, dakle, nevešta, nespretna, trapava usluga; ona,
uprkos dobrim namerama, ne donosi ništa dobro.
Zašto se takva usluga vezuje baš za medveda, a ne
za neku drugu zver? Odgovor na to pitanje može se lako
nazreti. Medved je krupan, nezgrapan i trapav stvor i od
njega se može svašta očekivati, pa i nespretna usluga.
Ima, međutim, na svetu još nezgrapnih, trapavih i
nespretnih životinja, čak i trapavijih od medveda, kao što
je, na primer, slon, a ipak se ne kaže slonovska usluga ili
sl. Govori se samo, kad je neko grub, kad nema smisla za
fine stvari, pa ruši sve oko sebe, da se ponaša kao slon u
staklarskoj radnji. Slon, dakle, i pored svoje
nezgrapnosti, nema veze s nespretnom uslugom. Takva
se usluga vezuje samo za medveda. Razlog može biti i to
što ovaj truntavi stanovnik naših šuma slovi kao priglupa
dobričina, mada u stvarnosti nije baš tako. No, bilo kako
bilo, kada se spoje njegova dobrota i glupost, na jednoj, i
trapavost na drugoj strani, ispadne – medveđa usluga.
Priča o medveđoj usluzi postoji, verovatno, od
davnina, jer je ta zver bila poznata našim precima, starim
Slovenima. Ali prvi je tu priču zabeležio i u svojim
basnama u stihove pretočio glasoviti ruski basnopisac
Ivan Andrejevič Krilov (1768-1844). Među njegovim
delima ima jedna basna pod naslovom Pustinjak i
medved. Napisana je 1808. godine, a kasnije je
prevedena i na naš jezik. U toj se basni govori o jednom čoveku koji je živeo sam, bez igde ikoga – „daleko od
grada, u šipražju gustom“, kako piše u jednom našem
prevodu (Gustava Krkleca i Dobriše Cesarića). Nije mu
bilo lako, jer „život je težak, kad u kraju pustom i samoći
gluhoj nigdje nemaš nikog“.
Jednoga dana usamljeni čovek sretne medveda i
sprijatelji se s njim. Živeli su oni tako zajedno, družili se
i postali nerazdvojni: „Pustinjak je s Medom, Medo s
Pustinjakom, na koraku svakom.“ Prolazilo je vreme,
došlo i žarko leto, nastale velike vrućine, te Pustinjak,
umoran od duga hoda, poželi da se malo odmori u hladu.
„Legni malo, brate, ja ću pazit na te“ – reče mu
Medved i Pustinjak se pruži u hladovini i čvrsto zaspa.
Ali, ne lezi vraže! Jedna dosadna muha poče obletati oko
njegove glave i remetiti mu san. Medo nikako nije
mogao da je otera šapom: sad sleti na nos, sad na obraz,
sad opet na čelo. Njega to razljuti, pa uzme jedan veliki
kamen i, upravo kad je dosadna zunzara pala na
Pustinjakovo čelo, svom snagom udari po njoj. Tako, u
želji da odbrani prijatelja, da mu pomogne, ubije i njega i
muhu.
Kako svaka basna ima svoju pouku (ono „što je
pisac hteo da kaže“), tako je ima i ova Krilovljeva.
Izrazio ju je sam pisac sledećim stihovima:
„Usluge su mile, pa makar bile male,
Al’ vrijednost njinu ne zna cijenit svako.
No ništa nema gore od uslužne budale,
I biti drug budali – to zbilja nije lako.“ Iz Krilovljeve basne izraz medveđa usluga
prenesen je u običan govor pa se danas često
upotrebljava i u našem jeziku. Sad znamo i šta taj izraz
znači i kako je nastao. Ali, trebalo bi dobro zapamtiti i
Krilovljevu pouku (,,naravoučenije“) i kloniti se
prijatelja što nam prave usluge od kojih možemo imati
samo štete, makar i sa zadrškom. A ponekad i sami
tražimo takve usluge: u osnovnoj i srednjoj školi,
recimo, zahtevamo od drugova da nam šapću kad
odgovaramo matematiku, ili istoriju, biologiju i sl., da
bismo tako prevarili profesore i dobili prolaznu ocenu. A
posle, na studijama, i u životu, kad više šaptanja nema,
kad moramo da se snalazimo i sami rešavamo životne
probleme, ispadne da od te drugarske pomoći imamo
samo štetu, da to, zapravo, i nije bila neka pomoć, nego
obična – medveđa usluga