LABUDOVA PESMA

Zašto se kaže LABUDOVA PESMA

Poslednji značajniji rad ili delo nekog stvaraoca
pre njegove smrti (na kraju aktivnog umetničkog,
naučnog ili kakvog drugog stvaranja) naziva se obično
labudova pesma.
U našem jeziku taj se izraz veoma često
upotrebljava, i to ne samo da bi se označilo zadnje delo
nekog stvaraoca nego i zadnja manifestacija kakvog
talenta uopšte, kao što je, recimo, poslednja velika igra
jedne generacije sportista, fudbalske ekipe i sl. Čak je, u
svoje vreme, poslednja vožnja železnice na parni pogon
na uskotračnoj pruzi Čapljina-Nikšić propraćena u
štampi sentimentalnim tekstom pod naslovom Labudova
pesma neumornog „ćire “.
Izraz labudova pesma veoma je star. Poznavali su
ga još i antički Grci i Rimljani. Oni su verovali da
labudovi pred smrt ispuštaju glasove koji podsećaju na
lepu melodičnu pesmu-tužbalicu. Po nekim mitovima,
svi se labudovi, kad osete da im se bliži kraj i da dolazi
smrtni čas, vraćaju na reku Meandar (u Maloj Aziji) da
tu otpevaju svoju poslednju pesmu. Ezop je u jednoj
basni (VI v. pre n. e.) zabeležio: „Govore da labudovi
pevaju pred smrt. ,A junakinja Eshilove tragedije
Agamenon Klitemnestra, za predsmrtne nadahnute reči
Kasandrine i ne kaže: „Ona, koja je, slično labudu,
propevala svoju poslednju, žalobnu, smrtnu pesmu.“
Izraz labudova pesma upotrebio je na jednom mestu i
Ciceron u svome delu O govorniku. Da verovanja o
predsmrtnoj pesmi labuda, pretočena u jedan lep i
slikovit izraz, nisu bez osnova, svedoči veliki nemački prirodnjak Alfred Edmund Brem (Brehm). U poznatom
delu Život životinja (Tierleben) on, pored ostalog,
detaljno opisuje i život labudova, ističući ovo zapažanje
istraživača Šilingsa: „Labud žutokljuni ne samo što
posmatrača oduševljava lepim izgledom… nego i
otvorenim, različitim i čistim tonovima svoga glasa
kojima se javlja svakom prilikom….“
To milozvučno oglašavanje pojačava se naročito u
situacijama kad na zamrzlim rekama ovim prekrasnim
pticama zapreti opasnost da ostanu bez hrane i tako
uginu.
’U takvim sam prilikama’ – priča Šilings – ‘čitave
dugačke zimske večeri i čitave noći mnogo puta slušao
tužaljke brojnih glasova iz daljine… To pevuckavo
dozivanje podsećalo je čas na prijatni zvuk zvona, čas na
zvukove kakvog instrumenta.’“
Na osnovu ovog opisa i drugih podataka, Brem
konstatuje: „Sve što se govori o pesmi umirućeg labuda
nisu izmišljotine, jer poslednji uzdasi smrtno ranjenog
labuda izvijaju se u vidu pevajuće melodije.“
„Po svemu tome“ – zaključuje veliki prirodoslovac
-„priča o labudovoj pesmi pokazuje se vrlo istinitom.
Ona je, očigledno, zasnovana na stvarnosti, ali su je
poezija i bajka odeli u drugu formu. Pravim pevačem
umirući labud ne može se smatrati, ali njegov poslednji
uzdah toliko je melodičan, kao i svaki drugi koji on
proizvodi.“
Labudovi, dakle, bar oni žutokljuni (tzv. kliktavci),
ipak umiru pevajući. Ta činjenica bila je, kako smo
videli, oslonac i za stvaranje ustaljenog izraza labudova
pesma.