GONITI VEŠTICE

Zašto se kaže GONITI VEŠTICE

Današnja deca, pogotovo ona u gradu, malo šta
znaju o vešticama, a još manje o njihovim surovim
progonima u prošlosti, na osnovu čega su nam u jeziku
ostali izrazi goniti (ili terati) veštice, lov na veštice i sl.
Evo kako Vuk Karadžić objašnjava šta je to
veštica:
„Vještica se zove žena, koja (po pripovijetkama
narodnim) ima u sebi nekakav đavolski du(h), koji u snu
iz nje iziđe i stvori se u lepira, u kokoš ili ćurku, pa leti
po kućama i jede ljude, a osobito malu đecu: kad nađe
čoveka đe spava, a ona ga udari nekakvom šipkom preko
lijeve sise te mu se otvore prsi dok ona izvadi srce i
izjede, pa se onda prsi opet srastu… Vještice ne jedu
bijeloga luka, i zato se mlogi o bijelim i o božitnjim
pokladama namažu bijelim lukom po prsima, po
tabanima i ispod pazua: zašto kažu da one na poklade
najviše jedu ljude…
Kad u kakvom selu pomre mlogo đece ili ljudi, i
kad svi poviču na koju ženu da je vještica i da i(h) je ona
pojela: onda je vežu i bace u vodu da vide može li
potonuti (zašto kažu da vještica ne može potonuti); ako
žena potone, a oni je izvuku na polje i puste, ako li ne
mogbude potonuti, a oni je ubiju, zašto je vještica.“
Kažnjavanje „veštica“ nije bio samo običaj u
našem narodu. U srednjem veku Katolička crkva
organizovala je na području cele Evrope prave pogrome
ljudi, a naročito žena, koji su se bavili čarobnjačkim
činima (magijom). Takvi su proglašavani vešticama i
spaljivani. Pre toga bili su podvrgavani strahovitoj torturi
da bi priznali kako imaju tajne veze sa đavolom.
Progoni veštica trajali su u Evropi, pa i kod nas
(naročito u Hrvatskoj) čitavih petsto godina: od XIII do
XVIII stoleća. Otkako je 1264. godine papa Aleksandar I
u nadležnost Inkvizicije (specijalnog sudskog postupka
čiji je cilj bio da otkriva, optužuje i osuđuje otpadnike od
vere – heretike) uključio i čarobnjačke čine, „ukoliko oni
zaudaraju na herezu“, do kraja XVIII stoleća zbog tog
zločina osuđeno je i spaljeno više stotina hiljada ljudi i
žena. Posebno su stradale žene, koje su pod silnim
mukama morale priznavati da su sklopile savez s
đavolom, spavale s njim i činile ljudima zlo.
Vladimir Bajer (Bayer), u knjizi Ugovor s đavlom
(procesi protiv čarobnjakau Evropi a napose u
Hrvatskoj), govori opširno o istorijatu progona veštica,
iznoseći pri tom potresne dokumente o sudbini onih koji
su optuženi za demonske radnje. Dovoljna je bila i
najmanja sumnja, ili lažna dojava, pa da nesrećnu žrtvu
bace na teške muke. Nije je moglo spasti ni ranije
neporočno ponašanje, niti držanje prilikom isleđivanja.
Jedan od trezvenijih i poštenijih ljudi onoga
vremena (Fridrickk Spee) u svome spisu 1631. godine
opisuje postupak ispitivanja veštica ovako:
„…da ne bi izgledalo da je proces započet samo na
temelju glasine bez daljnjih osnova sumnje, evo odmah i
osnova sumnje pri ruci, jer osumnjičenoj ženi sve
upisuju u zlo. Ta njezino vladanje je bilo ili loše i
poročno ili dobro i neporočno. Ako je bilo loše, kažu da
je to jak osnov sumnje, jer se iz jedne nevaljanštine
može mirno zaključiti druga. Ako je, međutim, njeno
vladanje bilo dobro, ni to nije slab osnov sumnje: na taj
se, naime, način, kažu, veštice običavaju prikrivati želeći
da se prikažu naročito kreposnima.
Sudac, dakle, izdaje naređenje da osumnjičenu
bace u tamnicu i, gle, evo opet novog osnova sumnje, jer
joj se sve umije upisati u zlo. Ona, naime, tada ili
pokazuje strah ili ga ne pokazuje. Ako pokazuje strah
(jer je čula kakava se strahovita mučenja u pravilu
primenjuju u postupku zbog čarobnjaštva), tada je to
odmah osnov sumnje, jer kažu da ima lošu savest. Ako
ne pokazuje strah (jer se, naime, uzda u svoju nevinost),
tada je i to odmah osnov sumnje. To je, naime, kažu,
uopće naročita osobina veštica da se pokazuju potpuno
nevinima i da ne klonu duhom.“
Zbog ovakvih postupaka, progon veštica ili lov na
veštice stekao je izuzetno negativnu moralnu oznaku,
postao je sinonim za besomučnu hajku na nevine ljude,
koja se organizuje u ime verske ili kakve druge
ideološke „čistoće“. U tom smislu „ganjanje veštica“ nije
prestalo krajem XVIII stoleća. Istorija svedoči o
masovnom „lovu na veštice“ u vreme fašizma, nacizma,
staljinizma, ili makartizma (u Sjedinjenim Američkim
Državama). Stoga je dobro znati kako je nastao i šta
znači taj izraz, kako bismo pojavu koju on označava
mogli na vreme uočiti i, eventualno, sprečiti.