EZOPOVSKI JEZIK

Zašto se kaže EZOPOVSKI JEZIK

U svojoj satiri ’Jazavac pred sudom’ Petar Kočić
je ezopovskim jezikom izvrgao bespoštednoj kritici
nakaznosti austrougarskog režima u Bosni i
Hercegovini.“
Tako stoji u jednom prikazu Kočićevog dela, koje
svi dobro poznajemo. Znamo dobro i njegov jezik, za
koji je Isidora Sekulić jednom prilikom rekla:
„Kad bi mogao jezik jednoga čoveka postati
književni jezik, ja bih glasala za Kočićev jezik. Koja
snaga, koji stil, koja magika transcendentna!“
I veliki kritičar Jovan Skerlić je pisao kako je
Kočićev jezik „odabran, čist, tečan, zvučan“. Slične su
ocene izricali i mnogi drugi kritičari i pisci. Sad smo
ovde saznali da je Kočić (u Jazavcu) pisao i
„ezopovskim jezikom“. O kakvom se to jeziku radi i šta,
u stvari, znači izraz ezopovski jezik!
Nije teško zaključiti da se tim izrazom označava
jezik kakvim je pisao Ezop, stari grčki basnopisac iz VI
stoleća pre naše ere. Rodom iz Frigije u Maloj Aziji,
ovaj bivši rob u službi više gospodara, stekao je veliku
slavu svojim kratkim pričama o životinjama, koje,
zapravo, predstavljaju ljudske vrline i mane: lisica –
lukavost, vuk – proždrljivost, jagnje – nevinost itd. Ezop,
dakle, o ljudskoj pokvarenosti, lukavosti, podmuklosti,
grabežljivosti i sl. nije govorio direktno, nego uvijeno.
Saopštavao je istinu o ljudima zaogrnutu u životinjsko
ruho. To je bio njegov način izražavanja, njegov jezik,
koji se razlikovao od jezika ostalih pisaca. Kasnije, kada
su i drugi književni stvaraoci počeli tako da pišu, taj način alegorijskog izražavanja nazvan je po njemu
ezopovski (ili ezopski) jezik.
Ezopovskim jezikom pisali su svoja dela Ezopovi
nastavljači, basnopisci Fedar, La Fonten, Lesing, Gete,
Krilov, Ščedrin, pa i naš Dositej Obradović.
Taj jezik, međutim, nije karakterističan samo za
pisce basni. I drugi književnici, kad ne smeju ili neće da
govore otvoreno o opačinama svoga vremena i svoje
sredine, služe se ezopovskim jezikom. Najbolji primer je
naš Petar Kočić, koji u jednoj svojoj pesmi u prozi, pod
naslovom Molitva, govori upravo o tome. On kaže:
„O Bože moj veliki i silni i nedostižni, daj mi
jezik, daj mi krupne i goleme riječi koje dušmani ne
razumiju a narod razumije, da se isplačem i izjadikujem
nad crnim udesom svoga Naroda i Zemlje svoje. Pokloni
mi riječi, Gospode, krupne i zamašne ko brda
himalajska, silne i moćne ko nebeski gromovi, oštre i
jezive ko svjetlice božje, tirjanima i zulumćarima
nerazumljive ko što je nerazumljiva sfinga egipatska
rodu čovječanskom “
Takve reči je tražio i nalazio i veliki engleski
satiričar Džonatan Svift (1667-1715), koji, kako stoji u
jednom osvrtu „izrađuje oštro nacrtanu moralnu sliku te
epohe, mada često u drugo ruho odevene i sa izmenjenim
glasom ezopskog jezika“.
Ezopovski (ili ezopski) jezik je, dakle, kazivanje u
kome su misao i istina odeveni u drugo ruho, to je
prenesen, alegoričan govor kojim se služe mnogi pisci,
među kojima je prvi bio Ezop, po čijem je imenu onda i
nastao sam taj izraz.