EDIPOV KOMPLEKS

Zašto se kaže EDIPOV KOMPLEKS

Legenda o nesretnom kralju Edipu jedna je od najpotresnijih i najtužnijih priča iz drevnih helenskih vremena. Obeležen već samim svojim imenom (koje na grčkom znači: „onaj koji ima natečene noge“), tebanski kralj Edip imao je težak i dramatičan život, a skončao gaje u najvećim telesnim i duševnim mukama. Ispaštao je, u stvari, grehove svoga oca, kralja Laja, koji je, zbog otmice jednog dečaka (elidskog kraljevića), proklet da ostane bez potomstva, ili da pogine od ruke vlastitog sina, ako ga bude imao. Pošto mu je žena Јokasta podarila muškog potomka, kralj Laj je, u strahu od prokletstva, naredio da se detetu sapnu noge i tako osakaćeno ostavi, usred najljuće zime, na planini Kiteronu. Pastir, kome je povereno da izvrši tu naredbu, nije je izvršio – smilovao se na dečaka i predao ga ljudima kralja Poliba. Polib nije imao muške dece, pa je usvojio nahoče koje su mu doneli, prozvavši ga Edip (po tome što su mu bile unakažene noge). Zajedno sa suprugom Meropom odgojio ga je na svome dvoru, gde je Edip stasao u lepog i snažnog mladića. Po prirodi, međutim, bio je dosta naprasit. Edip je živeo sretno dok jednog dana od nekog pijanog Korinćanina nije saznao da nije Polibov i Meropin sin. Odmah je krenuo u Delfe da od tamošnjeg Apolonovog proročišta sazna istinu o svom životu. Tamo mu je prorečeno da će ubiti svoga oca i oženiti se majkom. Pošto je, uprkos pričama, verovao da su njegovi roditelji Polib i Meropa, nije hteo da se vraća u Korint kako bi izbegao ispunjenje strašnoga proročanstva. Ali predskazana zla sudbina ipak ga nije mimoišla. Idući iz Delfa, u jednom klancu sreo je kraljaLaja i njegovu pratnju. Mučen sumnjama, Laj je takođe krenuo u Delfe da od proročišta sazna šta je bilo sa dečakom koga je dao svome pastiru da ga ostavi na planini Kiteronu. Dva namernika nisu znala da su otac i sin i to je dovelo do tragičnog ishoda. Pošto su mu kraljevi ljudi naredili da se skloni s puta, naprasiti i razgnevljeni Edip izazvao je kavgu u kojoj se sukobio s Lajem i ubio ga, a zatim je poubijao i sve njegove pratioce. Tako se ostvario prvi deo proročanstva: kralj Laj je poginuo od ruke rođenog sina. Ali Edipu se spremala još veća nesreća. Pošto je uništio Sfingu, neman koja je satrla mnogo ljudskih života i ugrozila opstanak grada Tebe, dobio je kao nagradu kraljevski presto i kraljicu Јokastu da se njome oženi, što je i učinio ne znajući da mu je to rođena majka. Tebanci su, naime, bili obećali da će onoga ko odgovori na Sfinginu zagonetku i ostane živ (jer one koji nisu znali odgovor ona je nemilosrdno ubijala), kao spasioca grada, proglasiti kraljem i dati mu Lajevu udovicu za ženu. Desilo se, upravo po kobnom proročanstvu, da je na Sfingino pitanje „Koje to biće ide ujutru na četiri, u podne na dve, a uveče na tri noge?“ pravi odgovor dao Edip. „To biće je“ – rekao je on Sfingi – „čovek, koji kao dete baulja na četiri noge, tj. na rukama i nogama; kad odraste i ojača, ide na dve, a kad ostari (u veče svoga života), služi se štapom kao trećom nogom.“ Posle toga, Sfinga se, poražena, bacila sa stene i nestala, a Edip jepostao kralj Tebe i oženio se Јokastom. S njom je stekao četvoro dece: dva sina – Eteokla i Polinika, i dve kćeri -Antigonu i Ismenu. Zbog teškog Edipovog greha Tebom je počela da hara kuga, a zavladala je i velika oskudica i glad. Ljudi su masovno umirali, a preživeli su tražili spas iz velike nevolje u kojoj su se našli. Delfijsko proročište predskazalo je da će se Teba spasti kad se pronađe i kazni ubica kralja Laja. Edip je naložio da se organizuje potraga za ubicom, proklevši ga da bude večni patnik i prognanik, koga niko od ljudi, kao zlikovca, neće primiti u svoj dom. Nije znao da je time izrekao presudu samome sebi. Tragajući za Lajevim ubicom, kralj Edip je, posle mnogo sumnji i kolebanja, pouzdano utvrdio (jer je, pored ostalog, pronađen i pastir koji ga je predao Polibovim ljudima) da je upravo on taj zlikovac. Strašno saznanje da je ubio oca i oženio se majkom – koja se, zbog istog saznanja, obesila – Edip je zlatnom iglom izvađenom iz Јokastine haljine probo zenice oba svoja oka i tako se oslepio da ne gleda grešna dela koja je počinio. A zatim je, slep i skrhan bolom, oplakujući krvavim suzama svoju sudbinu, proteran iz Tebe. Dugo je posle toga, u pratnji svoje verne kćeri Antigone, lutao po svetu, bez krova nad glavom, praćen prezrenjem ljudi, dok u najvećim mukama nije skončao svoj nesrećni život. Edipovu sudbinu obrađivali su u svojim delima poznati grčki tragičari Eshil i Sofokle, a kasnije i rimski filozof i pisac Seneka. Ali ono po čemu je njegovo ime ostalo poznato do danas velikom broju ljudi širom celoga sveta nisu bila toliko književna dela koliko izraz Edipov kompleks, koji se u psihologiji upotrebljava kao oznaka za osećaj naglašenije ljubavi dece prema roditelju suprotnog pola, što se u nekim slučajevima javlja i kao teži duševni poremećaj. Pored Edipovog kompleksa postoji i izraz Јokastin kompleks, koji označava preteranu (često i patološku) ljubav majke prema rođenom sinu. Tako se zla kob Edipa i Јokaste prenosi i danas na neke ljude, kao da ih – posle toliko vekova i milenija – prati grozno prokletstvo bačeno na kralja Laja i njegov nesretni rod.