BURIDANOV MAGARAC

Zašto se kaže BURIDANOV MAGARAC

Buridanov magarac jedan je od najstarijih
frazeologizama u našem jeziku. Nastao je u Francuskoj,
u XIV stoleću. U svojoj izvornoj, latinskoj verziji glasio
je: asinus Buridani (čita se: „azinus Buridani“). To je, u
stvari, bio deo šireg izraza: asinus Buridani inter duo
parta („ Buridanov magarac između dve livade“).
O kakvom je magarcu reč, i o kakvim livadama,
razjasniće priča o Buridanu, za čije je ime vezan taj
frazeologizam.
Žan Buridan (ili, po francuskom izgovoru, Biridan)
bio je sholastički filozof, profesor i rektor Univerziteta u
Parizu. Živeo je negde između 1300. i 1358. Kažem
„negde između“ zato što mu se ne zna tačno ni godina
rođenja ni godina smrti. Ono, međutim, što se sa
sigurnošću zna, jeste da je bio filozof nominalist, da se
bavio kretanjem bačenih tela i nebeskom mehanikom,
zatim kritikom tradicionalnih argumenata protiv kretanja
Zemlje oko svoje osovine te brojnim drugim filozofskim
pitanjima, posebno onim koja su zastupljena u
Aristotelovim delima. Pored ostalog, proučavao je
problem slobode volje i zastupao mišljenje da je taj
problem logički nerešiv, dokazujući to, navodno, na
primeru neodlučnoga magarca koji stoji na podjednakoj
udaljenosti od dve hrpe sena, ali umire od gladi, jer se ne
može odlučiti kojoj pre da pristupi. (Otuda, onda, i ono
„magarac između dve livade“.)
U Buridanovim delima toga detalja nema.
Verovatno su mu ga pripisali drugi, kao, uostalom, i to
da je napisao Pons asinorum („Most magaraca“),priručnik iz silogistike (nauke o zaključivanju), pomoću
koga je i najveći glupak mogao naučiti logička pravila.
Nije ipak isključeno da je Buridan u svojim
predavanjima pominjao primer s magarcem, ili nešto
slično tome. On je bio odličan poznavalac (i kritičar)
Aristotelovog dela, a taj je grčki filozof (384-322. god.
pre n. e.), u raspravi O nebu pisao o neodlučnom čoveku
koji stoji na istoj udaljenosti od jela i pića, trpi glad i
žeđ, a ne miče se. I poznati italijanski pesnik Dante
Aligijeri (1265-1321) u Božanstvenoj komediji govori,
na svoj pesnički način, o čovekovoj neodlučnosti kad se
nađe između dva podjednako snažna motiva. (Slučajno
ili ne, opet je u prvom planu poređenje s jelom.) U
pevanju Raj, pesma četvrta (u prepevu Dragiše
Sganojevića), stoje ovi stihovi:
„Kom jedno s lijeva slađano jelo
A drugo s desna mu mameći stoji,
Neriješen gladuje žudeći vrelo;
A podjednako se i jagnje boji
Vukova što su mu s obje strane;
Neriješen i pas bi ostao, koji
Između srne je dvije valjane.
Među sumnjom neriješen stajo sam i ja…“
Kod Dantea je, kako vidimo, čovekova
neodlučnost u datoj situaciji upoređena, pored ostalog, s
jagnjetom i psom koji stoje između dve jednake
opasnosti, odnosno dva jednaka motiva, dok je Buridanu
pripisano poređenje s neodlučnim magarcem. I upravo jeto postalo ustaljeni izraz tako da i danas Buridanov
magarac označava čoveka koji je, po Klaiću, „u položaju
kad ga vuku želje na dvije strane“, a on se ne može
odlučiti na koju bi pre krenuo, pa zbog toga ispašta.
Mora se priznati da je u tom smislu svako od nas
bar jednom u životu bio – Buridanov magarac.