BITI NA SEDMOM NEBU

Zašto se kaže BITI NA SEDMOM NEBU

Umesto da se kaže „biti blažen“, „izuzetno
srećan“, „presrećan“ i sl., u nas se često govori: biti na
sedmom nebu.
U rečnicima se upotreba ovog izraza potvrđuje
brojnim primerima iz književnih dela i razgovornog
jezika. Zanimljivo je da se pri tome broj sedam (sedmo
nebo) zamenjuje sa devet (deveto nebo), ili čak deset
(deseto nebo). U Rečniku srpskohrvatskog književnog i
narodnog jezika SANU navedene su potvrde iz dela Laze
K. Lazarevića, Svetolika Rankovića i drugih pisaca za
sve tri te varijante:
„Arsenu se razvedri pred očima. Priđe i sam
bunaru… Ona poče polivati. Arsen na devetom nebu
(Laz. L. 1,182). Uh, kako ćemo sad? viknu Ljubica. –
Ništa… poći ćemo, reče veselo Gojko, koji je bio na
desetom nebu od radosti (Rank. S 2, 23). Šapnula je na
uho Ivu: ‘Dođite odmah po mene…’ Ivo je bio u devetom
nebu (Bart 1, 54). Taj sad misli da je u sedmom nebu
(Maks. I. 1).“ (knj. XIV, 682 6).
I u Matešićevom Frazeološkom rječniku u dva
primera je deveto nebo, a u jednom sedmo, i to s
potvrdom iz savremene proze: „Glista je cvao, u
sedmom nebu. – MAJDAK1, GRAĐA.“ Kao što se može
videti, u svim datim primerima značenje je isto:
iskazivanje najvišeg stepena zadovoljstva, odnosno
blaženstva i sreće.
U običnim predstavama o nebu i zemlji postoji
samo jedno nebo, koje rečnici objašnjavaju kao
„vasionski, svemirski prostor koji se, gledan sa zemlje,
vidi u obliku velikog svoda“. Odakle, onda, u ovom
izrazu sedam (ili devet, deset) neba i zašto čovek dostiže
puno zadovoljstvo i sreću tek na onom poslednjem?
Pitanje je zanimljivo kao i sam odgovor.
Izraz sedmo nebo (kao i deveto, deseto nebo) ima
svoj koren u staroj grčkoj filozofiji, u učenju znamenitog
filozofa Aristotela (384-322. god pre naše ere). U svojoj
raspravi O nebu Aristotel, govoreći o ustrojstvu vasione,
iznosi tvrdnju da ona mora imati „savršen“ oblik lopte te
da se sastoji od niza nepokretnih, prozračnih sfera, na
koje su pričvršćena nebeska tela: prvo Mesec, pa Sunce,
planete itd. Najudaljenija sfera je najbliža „prvom
pokretaču“ i na njoj se nalaze zvezde stajaćice. To je već
objašnjenje zašto sedmo (ili deveto, deseto) nebo
predstavlja najviše blaženstvo. Doći dotle, znači vinuti
se do zvezda i biti u blizini „prvog pokretača“ sveta.
Iz filozofije izraz sedmo nebo prenesen je u
religiju, pa zatim u običan govor. Zanimljivo je da su u
svetoj knjizi muslimana, Kuranu, predstave vasione, tj.
neba iste kao u Aristotela. Razlika je samo u tome što se
umesto „prvog pokretača“ ovde javlja Bog (Alah):
„On je za vas sve što postoji na Zemlji stvorio,
zatim je svoju volju prema nebu usmerio i kao sedam
nebesa ga uredio “ „Sedam nebesa“ spominje se u
Kuranu na više mesta, a i tu svetu knjigu je, kako se
veruje, doneo melek (anđeo) sa sedmog neba.
Što se u nas umesto sedmo nebo govori i deveto
(ređe deseto) nebo, to je sasvim normalna zamena
brojeva, kakvu susrećemo i u nekim drugim izrazima. U
ostalim jezicima (kao u ruskom, na primer) upotrebljava
se samo sedmo nebo: biti na sedmom nebu ili biti u
sedmom nebu.