BITI NA BELOM HLEBU

Zašto se kaže BITI NA BELOM HLEBU

Znamo da je beli hleb najbolja, najkvalitetnija, pa i
najskuplja vrsta hleba. Zato ga najčešće kupuju bogatiji
ljudi, dok se siromasi moraju zadovoljiti i tzv.
„narodnim“ (crnim ili polubelim) hlebom, ili, pak,
običnom našom tvrdom projom, ako i do nje mogu doći.
Po tome bi se moglo zaključiti da i izraz biti na belom
hlebu znači nešto dobro, vredno, ili da, u prenesenom
smislu, označava raskoš, bogatstvo, visok standard, ili,
kako se to obično kaže – „gospodski život“. Takav
zaključak je logičan utoliko više što u samostalnoj
upotrebi (izvan konstrukcije sa „biti na“) beli hleb i
znači upravo to – „gospodski život“. Kaže se: „On se u
mladosti napatio, ali je kasnije svojim trudom došao do
belog hleba i danas živi carski.“
Uprkos tome, izraz biti na belom hlebu ne znači
ništa dobro. Njegovo značenje je takvo da čovek nikad
ne bi poželeo da bude „na belom hlebu“. Svi, naime,
nastoje da se nikako ne nađu u situaciji koja se tim
izrazom označava. Jer, u rečnicima je zabeleženo da
izraz biti na belom hlebu znači: „očekivati izvršenje
smrtne kazne posle izricanja presude“ ili „očekivati sa
strepnjom i neizvesnošću rešenje čega“ – nekog krupnog
problema, npr. dobivanja novog zaposlenja i sl., kao u
primeru: „Bio je više od mesec dana na belom hlebu, a
da nije znao kakva ga sudbina čeka.“
Kad ovo znamo, postavlja se pitanje kako je i zašto
izraz biti na belom hlebu dobio tako negativan, da ne
kažemo i – jeziv, smisaoni sadržaj. Kao i mnogi drugi frazeologazmi, i ovaj je izraz
nastao u određenim okolnostima koje su mu odredile
značenje i upotrebu. Ono prvo, konkretnije značenje
(„očekivati izvršenje smrtne kazne posle izricanja
presude“) razvilo se iz sudske prakse, odnosno iz jednog
uobičajenog penološkog (kaznenog) postupka, koji se
primenjivao ne samo u našim krajevima nego i drugde u
svetu. Postojao je, naime, običaj (ponegde regulisan i
određenim pravilima) da se osuđenicima na smrt dan
uoči izvršenja kazne daje najbolja hrana, pa tako i
najbolji – beli hleb. Ti nesrećnici bili su tako stvarno na
belom hlebu i tu je veza između izraza (njegovog
značenja) i situacije u kojoj je nastao sasvim konkretna:
biti na belom hlebu stvarno je značilo: „očekivati
izvršenje smrtne kazne“. Kasnije se iz toga razvilo i
drugo, šire i apstraktnije značenje: „očekivati sa
strepnjom i neizvesnošću ishod čega“ U novinama,
književnim delima i drugde susrećemo brojne primere
takve upotrebe:

  • Čistačice neće na „beli hleb” (tj. ne prihvataju
    otpuštanje s posla). Ili: Dok članovi upravnih odbora
    imaju dvostruko veće plate nego kancelar SR Nemačke,
    sve je više radnika na ,,belom hlebu“. (Nama za utehu,
    vest je iz Nemačke, i to iz 1982!) – Novinari i grafičari
    „na belom hlebu”. (Opet vest iz inostranstva, ovaj put iz
    Italije, gde je izdavač Ricoli najavio masovno
    otpuštanje.) Ima, međutim, i u nas takvih pojava. U
    novinama smo pročitali krupan naslov: Penzioneri u
    Crnoj Gori „na belom hlebu“ (što će reći da im je
    dovedena u pitanje isplata penzija). No, ne radi se samo
    o penzionerima. U jednom veoma aktuelnom aforizmuP. Srećkovića stoji: „Šta li smo to prosveti zamesili, kad
    su nastavnici sve češće – na belom hlebu.“
    Koliko je upotreba izraza biti na belom hlebu česta
    (posebno u svom drugom, širem značenju), pokazuju i
    ovi neobični primeri iz naše štampe:
  • „ Belo zlato “ na „ belom hlebu “ (reč je o
    teškoćama proizvodnje i plasmana soli u našoj zemlji). –
    Lažni šećer na belom hlebu (povodom zabrane asugrina i
    sličnih nadomestaka za šećer). A u naslovu jednog
    članka, s nadnaslovom Apsurdi, stoji čak i konstatacija:
    Hleb na belom hlebu, u drugom opet: Crni hleb na
    belom hlebu!? Itd.
    Ali, vratimo se za trenutak onom prvom, izvornom
    značenju izraza biti na belom hlebu. Etnolozi, kao
    Veselin Čajkanović, na primer, nalaze da je običaj
    pripremanja bogate gozbe sa belim hlebom pred
    izvršenje smrtne kazne ostatak pradavnog kultnog
    žrtvovanja zločinca nacionalnom bogu.
    „Jedna specijalna forma ljudske žrtve našem
    nacionalnom bogu jeste žrtvovanje zločinca“ – kaže
    Čajkanović i nastavlja: „To se isto može reći i za smrtnu
    kaznu kod nas, sudeći po proceduri koja je, iz običajnog
    prava, prešla u sudsku praksu; naročito to važi za kaznu
    streljanjem, kakva je u Srbiji pre rata praktikovana.
    Procedura je, kao već kod starih Grka…, izgubila još
    odavno svoj prvobitni kultni značaj, ali religijsko
    poreklo pojedinih propisa i danas je jasno. Ovde ćemo,
    sasvim ukratko, spomenuti neke pojedinosti. Naime, što
    se zločincu prilikom egzekucije vezuju oči, to bi bio
    dokaz da je ovo doista žrtva, ekspijatorna žrtva, koja je
    kultno nečista, pa joj se zato vezivanjem očiju oduzima mogućnost da nas svojim pogledom okalja u kultnom
    smislu; što se drži na belom hlebu, kojom mu se
    prilikom služi bogata gozba i ispunjuje svaka želja, to
    nas živo podseća na pripremanje ljudske žrtve o
    Saturnalijama i o prazniku Sakeja…“
    Izraz biti na belom hlebu ima, dakle, svoje daleko
    poreklo, zasnovano na kultu i običajnom pravu, ali i
    svoju veoma čestu upotrebu u našem vremenu – u našem
    savremenom jeziku.