ARIЈADNINA NIT

Zašto se kaže ARIЈADNINA NIT

Priča o Arijadninoj niti, ili Arijadninom klupku, kao i ona o Prokrustovoj postelji, vezana je za mit o junaku Tezeju. Pošto je, nakon silnih borbi i savladavanja različitih prepreka, sretno stigao u Atinu, Tezej je naišao na tužan prizor. Atina i cela Atika bili su zavijeni u crno, jer su upravo tih dana stigli poslanici moćnoga kralja Minosa s Krita da i po treći put uzmu svoj krvavi danak. Svake devete godine, naime, sedam mladića i sedam devojaka Atinjani su morali ispratiti na Krit da bi tamo bili žrtvovani Minotauru, čudovištu s ljudskim telom i velikom bikovskom glavom, koje je živelo u ogromnom dvorcu – lavirintu. Taj danak nametnuo je Minos Atinjanima zato što su mu ubili sina Androgeja. Krvavi danak Atinjani su, uz veliku žalost, ali bespogovorno, davali sve do dolaska Tezeja u grad. Sažalivši se na jadne mladiće i devojke, Tezej, uprkos očevom protivljenju, odluči da krene s njima na Krit, ubije Minotaura i oslobodi nevine žrtve, među kojima je i sam bio. Tako su na lađama s crnim jedrima, u znak žalosti, Atinjani ispratili cvet svoje mladosti, astari kralj Egej sina jedinca Tezeja. Na rastanku ga je zamolio da, ako ubije Minotaura, pri povratku na lađu stavi bela jedra – kako bi još izdaleka video da li je krvožedna zver nestala, ili je i Tezej skončao kao njegova žrtva. Pre samog polaska Tezej je, po savetu Delfijskog proročišta, prineo žrtvu boginji lepote Afroditi i stavio se pod njenu zaštitu.
Kad su atinski mladići i devojke stigli na Krit i stali pred moćnog kralja Minosa i njegovu svitu, ovaj je odmah zapazio prelepog i stasitog Tezeja, koji se uz to usudio da jednu od dovedenih Atinjanki, kćer megarskog kralja Peribeja, uzme u zaštitu od njegove nasrtljivosti. Zbog te svoje drskosti i izjave da je sin velikog Zemljotresca i boga mora Posejdona, te se zato može usprotiviti svakom, pa makar to bio i sam Zevsov sin, silni kralj Minos, Tezej je morao da učini delo kojim će to i potvrditi. Iz morskih dubina, uz pomoć boga Posejdona, izvadio je i predao Minosu bačeni prsten, dokazavši tako da je božanskog porekla. Među zarobljenim Atinjanima nastalo je veselje, ali se Tezejevom podvigu više od njih radovala lepa Minosova kći Arijadna. U njoj se, čim je prvi put ugledala Tezeja, rasplamsala velika ljubav, koju je pobudila Tezejeva zaštitnica, boginja Afrodita. Prišavši tajno atičkom heroju, Arijadna mu je otkrila svoja osećanja i obećala da će mu pomoći da ubije Minotaura ako je uzme za ženu. Tezej na to pristane pa mu Arijadnada oštar mač i klupko konca, pomoću koga će se vratiti kad ubije Minotaura pre nego što ovaj uspe da rastrga i proždre žrtvovane mladiće i devojke. Bez toga konca, niko, čak kad bi i uspeo da uništi Minotaura, ne bi mogao naći izlaz iz lavirinta u kome je on živeo. Pošto je na ulazu privezao za jednu stenu kraj konca, koji će mu pokazivati put pri povratku, Tezej je s mladim Atinjanima krenuo u lavirint. Posle dugog lutanja zamršenim i mračnim hodnicima Minotaurovog dvorca, konačno naiđe na krvožedno čudovište, koje ga dočeka strašnom rikom. U teškoj borbi Tezej na kraju uspe da uhvati Minotaura za rogove i da mu svoj oštri
mač, dobijen od Arijadne, zarije pravo u srce. Tako zverugine, a on, zajedno s presrećnim Atinjanima, idući tragom konca koji je odmotavao pri ulasku izađe na svetlo dana. Da bi izbegao Minosov bes zbog uništenja Minotaura, Tezej izbuši dna svih korintskih lađa, osujeti poteru i, uzevši Arijadnu za ženu, krene sa svojom pratnjom put Grčke. Zajednički život Tezeja i Arijadne nije trajao dugo. О njihovom rastanku na povratku u Atinu postoje razne priče. Јedna od njih glasi ovako: „Već bremenita, Arijadna je teško podnosila put morem. Kad je pokraj Kipra lađu zahvatila bura, Tezej je iskrcao Arijadnu na ostrvo, a sam je ostao da spasava lađu. Snažan udar vetra bacio je junaka na more i razdvojio ga izvesno vreme od voljene žene… Kad je Tezeju pošlo za rukom da lađu opet dovede do ostrva, Arijadna je već bila mrtva. Njena smrt je duboko potresla junaka; on je ostrvljankama (koje su je pazile) razdelio novac i naložio im da prinose žrtve Arijadni, azatim je, u njenu čast, postavio dve statue, jednu od bronze i jednu od srebra.“ Legenda dalje kaže da je Tezej, zbog prevelike tuge za Arijadnom, pre ulaska u atičke vode, zaboravio da, kao znak svoje pobede, umesto crnih istakne bela jedra. To je bio uzrok još jedne tragedije. Kad je ugledao Tezejevu lađu s crnim jedrima, njegov otac, kralj Egej, misleći da mu je sin poginuo, ojađen se sa stene bacio umore i utopio. Od tada se, kažu, po kralju Egeju, vode uz atičke obale nazivaju Egejskim morem. Uz ovo ime, iza uzbudljive priče o Tezeju i Arijadni, u jeziku je ostao izraz Arijadnina nit ili Arijadnino klupko, sa značenjem: „spasonosno sredstvo“, odnosno „put izbavljenja iz teške i zamršene situacije”. Motiv Arijadne često je obrađivan u umetnosti: od njenog kipa iz IV stoleća pre naše ere, koji se čuva u Vatikanu, preko Ticijanove slike „Dioniz nalazi Arijadnu“ do opere Riharda Štrausa „Arijadna na Naksosu“. I u našoj književnosti ima jedno delo koje svojom idejom sledi mit o Arijadni. To je roman Radmile Popović „Arijadnini končići“