ANTEЈSKA SNAGA

Zašto se kaže ANTEЈSKA SNAGA

Grčki junak za koga se vezuje izraz antejska snagazvao se, zapravo, Antaj, a ne Antej. Antej je sasvim druga ličnost iz grčke mitologije. To je bio lep mladić poreklom iz kraljevske porodice u Halikarnasu. Kao taoca miletskog tiranina Fobija zavolela ga je tiraninova supruga Kleoboja. Za tu ljubav, međutim, Antej nije mario, uporno ju je odbijao, pa ga je ona zato usmrtila, oduzevši kasnije, zbog kajanja, i sama sebi život. To je obična priča i nedostojna velikih grčkih mitova. Iza nje ujeziku nije ostalo nikakvog traga. Nasuprot tome, mit o Antaju, koga gotovo svi pogrešno nazivaju Antej, kako je zapisano i u mnogim rečnicima, govori o ličnosti božanskog porekla. Antaj (zvani Antej) bio je sin boga mora Posejdona i boginje zemlje Geje. Džinovskog rasta i izuzetne snage, sve je strance primoravao da se rvu s njim i uvek ih je pobeđivao, jer je bio jači od svakog smrtnika. Kažu da je od lobanja svojih protivnika, koje je nakon pobede u rvanju ubijao, sagradio hram u čast svoga oca, boga Posejdona. Legenda takođe kaže da je nadnaravnu snagu Antej, kako ćemo ga dalje i mi zvati jer je tako uobičajeno, dobijao u doticaju s majkom Zemljom, pošto je bio njen, tj. Gejin sin. Kad god bi mu u borbi ponestalo snage, on bi dotakao tlo (zemlju) i dobijao novu, još veću moć. Zato je bio nepobediv. Samo onaj ko bi ga uspeo odvojiti od zemlje mogao ga je pobediti. A to je upravo uspelo najslavnijem grčkom junaku svih vremena, Zevsovom sinu Heraklu.
Pre nego što je ogledao snagu s Antejem, Herakle (ili, kako ga još kod nas zovu, Heraklo) načinio je devet velikih podviga: ubio je čuvenog Nemejskog lava, usmrtio devetoglavu Lernejsku hidru, uhvatio zlatorunu Kerinejsku košutu i strašnoga divljeg vepra koji je pustošio po gori Erimantos, zatim je u toku jednoga dana očistio Augijeve štale (o čemu će biti govora u našoj sledećoj priči), rasterao Stimfalide, grabljive ptice gvozdenih kandži i perja, savladao i odveo u Tirnis besnoga bika, koga je Posejdon darovao kritskom kralju Minosu, doveo u Eristeju besne kobile tračkoga kralja Diomeda, vodio žestoke borbe protiv Amazonki (žena ratnica) da bi zlatni pojas amazonske kraljice Hipolite doneo Euristejevoj kćeri Admeti. Polazeći u svoj deseti veliki boj s namerom da otme i dovede goveda džina Geriona, koji je imao tri tela, šest ruku i šest nogu, a čuvalo ga je dvoglavo besnopseto, Herakle se sa svojom kritskom družinom iskrcao u Libiji. Tu se rvao s gorostasnim Antejem i uspeo da ga zadavi pošto ga je podigao uvis i odvojio od majke Zemlje, koja mu je davala snagu. Tako se završio život mitskoga Anteja, ali je u legendi i jeziku ostao izraz antejska snaga – moć koju oseća čovek u dodiru sa svojom zemljom i svojim narodom. Takvu snagu dobijaju veliki pesnici, koji stvaralačke moći crpu sa svoga rodnog tla, iz naroda kome pripadaju. U jednom našem rečniku zabeleženo je: „Puškin (se) upućuje realizmu, što će reći životu, narodu, društvu, i…, baš utom antejskom oplođenju njegova poezija daje vrhunske rezultate.“ I mnogi naši pisci bili su, kao i Puškin, vezani za rodnu grudu i iz nje crpli svoju antejsku snagu. Najbolji
primer za to je Petar Kočić, koji je sav svoj život istvaralaštvo vezao za rodno Zmijanje, stvorivši tako delo nepresušne snage i nadahnuća.