ALAJBEGOVA SLAMA

Zašto se kaže ALAJBEGOVA SLAMA

Alajbegova slama je tipično naš frazem. Iako je
sama reč alajbeg (ili, kao vlastito ime, s velikim
početnim slovom: Alajbeg) reč orijentalnog, tačnije –
turskog porekla, taj izraz ne postoji ni u turskom, ni u
ostalim orijentalnim jezicima, niti je, pak, zabeležen u
bilo kom drugom jeziku na svetu osim našeg.
Ponikao iz života, u posebnim istorijskim
okolnostima, izraz alajbegova slama svedoči o
vremenima u kojima je nastao, ali i o nama koji ga danas
upotrebljavamo: o našim naravima i navikama.
Prema tumačenju Abdulaha Škaljića, autora
rečnika Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, alajbegova
slama znači: „imovina bez gospodara, nešto što može
svako uzimati i koristiti se njim“, dakle – nešto što je
svačije i ničije, što se može raznositi i trošiti bez ikakve
mere i kontrole. Kako se u našem jeziku razvio frazem s
ovakvim značenjem? Da bi se došlo do odgovora na to
pitanje, potrebno je razjasniti šta znači reč alajbeg (jer se
pretpostavlja da svi dobro znamo šta je to slama). Stoga
ćemo ponovo prizvati u pomoć Škaljića, koji tu reč
tumači ovako:
„alajbeg m (tur.) 1. zapovjednik spahija u
sandžaku; svaki je sandžak imao svoga alajbega…
Kasnije, nakon reforme turske vojske, alajbeg je naziv za
komandanta žandarmerijskog puka.

  1. u tabačkom esnafu (cehu) ćehaja se zvao
    alajbeg.“
    Nas ovde zanima ono prvo značenje, tj. alajbeg
    kao starešina alaja (paravojne ili vojne jedinice veličine današnjeg puka). To je, kao što smo videli, u početku, i
    dugo vremena za turske carevine, bio zapovednik
    feudalne vlastele u jednom sandžaku (oblasti). I Vuk u
    svome Srpskom rječniku konstatuje: „Kažu da su u Bosni
    četari alajbega, pod kojima su onamo svi begovi i
    spahije.“
    U slučaju rata, svi ti feudalni posednici (sitniji, tzv.
    timarioti, i krupniji – zijametlije) svrstavali su se u alaje
    (pukove) i pod komandom alajbega branili Tursko
    carstvo, ili su išli u ratne pohode. Uz to su bili obavezni
    da obezbede seno, slamu i sve druge potrebe za jahaće i
    tovarne konje u svojim alajima.
    Nije potvrđeno, ali se može pretpostaviti da se iz
    neodgovornog odnosa prema toj zajednički skupljenoj
    imovini pod alajbegom razvio izraz alajbegova slama.
    Sa slabljenjem centralne vlasti u Otomanskom carstvu,
    koje će krajem XIX i početkom XX stoleća postati
    „bolesnik na Bosforu“, neodgovornost i javašluk su se
    sve više širili, pa je, kao odraz toga stanja, verovatno,
    nastao i izraz o kome je ovde reč.
    Možda je nastanak toga izraza vezan i za neki
    konkretan događaj, za priču o raznošenju slame nekoga
    alajbega, koja je imala oslonac u stvarnosti. I ta je
    pretpostavka sasvim moguća, pogotovo kad se uzme u
    obzir činjenica da neki izvori navode taj izraz s velikim
    početnim slovom (Alajbegova slama), a to već upućuje
    na vlastito ime i konkretnog čoveka za koga je
    frazeologizam vezan.
    Oba su, dakle, tumačenja moguća i uverljiva, iako
    pisanih ili kavih drugih dokaza u tom smislu nema.
    Barem zasada. Ostalo nam je samo jedno, okom i uhomtelevizijske kamere zabeleženo, kazivanje književnika
    Ćamila Sijarića, koji, na osnovu svoje umetničke
    uobrazilje, nastanak izraza alajbegova slama prikazuje
    ovako:
    ,,Dođe ljeto, bezvodno: ne rodi trava, nema trave –
    nema sijena, nema čime prezimiti silna stoka. I kada
    nastane zima, svi potrče alajbegu i njegovim slamama
    (prikupljenim za vojne potrebe). Svako grabi i trpa na
    svoja leđa koliko može da ponese kako bi spasao blago. I
    može se pretpostaviti da je u nekom slučaju sa nekim
    alajbegom bila čitava drama oko te slame. Oko tih
    alajbegovih slamišta, oko stogova, skupljali su se ljudi i
    raznosili koliko je ko htio i mogao. I sve je okolo bilo
    žuto od te rasturene slame… To je, valjda, neka istina i
    neki fakat o tome kako je nastao izraz alajbegova
    slama.“
    Osim ovog literarnog viđenja, drugih, sigurnijih
    dokaza o nastanku tog našeg veoma često
    upotrebljavanog frazema, kako je već rečeno – nema.
    Tako ćemo i dalje ostati na pretpostavkama, uz amanet
    mlađim istraživačima da nastave dalje traganje za
    odgovorom.
    Ali, jedno je ipak sigurno. Izraz alajbegova slama
    svedoči o našoj nasleđenoj i održavanoj navici da ne
    vodimo brigu o onome što je zajedničko. Sudeći po tome
    koliko danas rasipamo i arčimo zajedničku (društvenu,
    državnu ili kolektivnu) imovinu, taj će se izraz još dugo,
    dugo upotrebljavati u našem jeziku.