AKO NEĆE BREG MUHAMEDU…

Zašto se kaže AKO NEĆE BREG MUHAMEDU…

Krajem XVI stoleća, tačnije 1597. godine, u
svojim Etičkim i političkim esejima (u ogledu „O
hrabrosti“), poznati engleski filozof Frensis Bejkn
(1561-1626) pripisao je osnivaču islamske religije,
Muhamedu, ovu duhovitu zgodu: Idući po narodu i
propovedajući novu veru, Muhamed je, da bi pokazao
svoju proročku moć, u jednoj prilici izjavio kako može
pokrenuti breg i naterati ga da dođe do njega. Ali, kada
je, na navaljivanje vernika, to i pokušao da učini, nije
uspeo. Ipak se nije zbunio. Mirno je rekao: „Pa šta?! Ako
breg neće Muhamedu, hoće Muhamed bregu!“
Od tada, pa sve do naših dana, ova izreka
upotrebljava se u govoru kad se želi na duhovit način
izbeći neko neispunjivo obećanje, ili opravdati
postizanje nekog cilja na lakši, jednostavniji način.
Priča o Muhamedu i bregu nije izvorna. Kao i neke
druge (npr. priča o Kolumbovom jajetu), ova zgoda
pripisivana je različitim ličnostima. Tako, recimo, Marko
Polo, znameniti talijanski putnik i putopisac (1254-
1324), u zapisima objavljenim na latinskom jeziku posle
njegove smrti (verovatno, u Rimu ili Veneciji, 1484),
govori o nekom bagdadskom obućaru, koji je halifu Al
Mujetasima uveravao u prednost hrišćanstva na taj način
što je, pokazujući moć svoje vere, navodno uspeo da
pomeri breg. Tu, doduše, nema duhovite isprike za
neuspeh, kao u Bejknovoj anegdoti o Muhamedu, ali to
se može objasniti činjenicom da je mit o pomeranju brda
bio poznat u hrišćanstvu i vezivao se za razne hrišćanske
misionare. (Još je apostol Pavle, naime, u Prvoj poslanici
Korinćanima pisao o veri koja „i gore pomera“.)
Na tom hrišćanskom mitu priča o Muhamedu i
bregu mogla se, dakle, zasnivati samo delimično. Njen
drugi, duhovitiji deo (sama isprika za neispunjeno
obećanje) preuzet je, verovatno, iz jedne istočnjačke
priče o Nasrudin Hodži, zabeležene prvi put još
početkom XVII stoleća. Prema toj priči, Nasrudin se u
jednoj prilici predstavljao narodu kao svetac. Kad su
zatražili da to dokaže nekim čudom, on je odgovorio da
može narediti palmi da se pomeri i dođe do njega. Čudo
se, naravno, nije desilo, ali se Nasrudin, kao i Muhamed,
lukavo izvukao. Prišao je palmi i rekao: „Proroci i sveci
nisu oholi. Ako palma neće da dođe meni, ja ću njoj.“
Zamena palme bregom (ili gorom), u priči o
Muhamedu, mogla je biti načinjena prema pomenutim
hrišćanskim uzorima, a možda se oslanja i na nekada
prilično raširenu tursku izreku: „Goro, goro, miči se; ako
se gora ne miče, neka se miče svetac!“
Da li je u pitanju jedno ili drugo, ili oboje u isto
vreme, teško je reći. No to nije toliko ni važno. Važna je
činjenica da je anegdota o čudotvorcu i bregu vezana za
velikog islamskog proroka, pa se danas u toj varijanti
isključivo i upotrebljava, i to ne samo u našem nego i u
nekim drugim jezicima (u ruskom, na primer). Svugde se
govori:
„ Ako neće breg Muhamedu, hoće Muhamed
bregu.“